Unconscious_Spirit
::Moderator::
Domaćin
Popularnost: 136
 Van mreže
Pol: 
Starost: 28
Lokacija: Bor/Belgrade
Poruke: 4.042
It's all a matter of opinion
OS:  Windows XP Browser:  Opera 8.02
|
 |
« Odgovor #155 poslato: Maj 28, 2007, 04:26:38 pm » |
|
- Imao si srecu, - reche mu ona na rastanku, - pred tobom se otvaraju vrata jedna za drugim. Kako je to mogucno? Raspolazhesh li nekim chinima?
Sidarta reche: - Juche sam ti prichao da umem da mislim, da chekam i da postim, ali ti si smatrala da to nichemu ne sluzhi. Medjutim, mnogo chemu to sluzhi, Kamala, videcesh i sama. Videcesh da glupe samane u shumi nauche i znaju mnogo lepoga shto vi ostali ne znate. Josh koliko prekjuche bio sam chupavi prosjak, juche sam vec ljubio Kamalu, a uskoro cu biti trgovac, imacu novaca i sve one stvari koje smatrash dragocenim.
- To je tachno, - slozhi se ona. - Ali, shta bi bilo s tobom da nije mene? Shta bi bio da ti Kamala ne pomazhe?
- Mila Kamalo, - reche Sidarta i uspravi se, - kada sam doshao u tvoj gaj napravio sam prvi korak. Moja namera je bila da kod najlepshe zhene uchim ljubav. U trenutku u kome sam doneo ovu odluku znao sam i to da cu je ostvariti. Znao sam da cesh mi pomoci, znao sam to vec kod tvog prvog pogleda na ulazu u gaj.
- A da nisam htela?
- Htela si. Chuj, Kamalo: kada bacish u vodu kamen, on najbrzhim putem tone da stigne do dna. Tako je to i kad Sidarta ima neki cilj, neku nameru. Sidarta ne preduzima nishta, on cheka, on razmishlja, on posti, ali istovremeno prolazi kroz svet kao kamen kroz vodu, a da nishta ne radi, a da se ne pomakne; on biva privuchen, on se opushta i pada. Njegov cilj ga privlachi, on ne dopushta da mu u dushu prodre bilo shta shto bi bilo suprotno cilju. To je ono shto je Sidarta nauchio kod samana. To je ono shto neznalice nazivaju chinima, misleci da to izvode demoni. Ali, demoni nishta ne izvode, demoni ne postoje. Svako mozhe da baca chini, svako mozhe da postigne cilj ako ume da misli, ako ume da cheka, ako ume da posti.
Kamala ga je slushala. Volela je njegov glas, volela pogled njegovih ochiju.
- Mozhda je tako kako ti kazhesh, prijatelju, - reche tihim glasom. - Ali, mozhda je tako, da je Sidarta zgodan mushkarac, da se njegov pogled svidja zhenama i da mu zato sreca dolazi u susret.
Sidarta se oprostio jednim poljupcem.
- Neka bude tako, uchiteljice moja. Neka ti se moj pogled uvek svidi, neka mi od tebe uvek dodje sreca u susret!
(...)
Povremeno bi duboko u nedrima chuo samrtnichki, jedva chujni glas, koji ga je tiho opimnjao, tiho se jadao. U takvom chasu dolazilo bi mu do svesti da vodi chudan zhivot, da je sve shto chini samo igra, da je, dodushe, vedar i katkad radostan, ali da pravi zhivot ipak protiche mimo njega ne dotakavshi ga se. Kao shto igrach igra sa svojim loptama, tako se i on igrao sa poslovima i ljudima iz svoje okoline, posmatrao ih je i u tome nalazio razonodu; ali srcem i izvorom svoga bica nije uchestvovao u tome. Izvor je proticao negde daleko od njega, tekao je neprekidno i nevidljivo i vishe nije bio ni u kakvoj vezi sa njegovim zhivotom. Dogadjalo se da se preplasheno trgne zbog takvih misli, pozhelevshi da i njemu bude dato da sa zharom i svim srcem uchestvuje u detinjoj svakodnevici, da istinski zhivi, da istinski radi, da istinski uzhiva i provodi zhivot umesto da kao posmatrach stoji po strani.
Ali, uvek je nanovo odlazio lepoj Kamali, uchio se ljubavnim veshtinama, vrshio kult naslade u kome, vishe nego u bilo chemu drugom, davati i primati postaje jedno. Caskao je sa njom, uchio od nje, davao joj savete i primao ih. Ona ga je razumevala bolje no shto ga je ikad Govinda razumeo, ona mu je bila slichnija.
Jednom, on joj reche:
- Ti si kao ja, a drugachija od vecine ljudi. Ti si Kamala i nishta drugo, u tebi se kriju spokojstvo i utochishte u koje se mozhesh povuci svakog chasa i osecati se kao u svom domu, a to je i meni dato. Malo je ljudi koji to poseduju, mada bi svi to mogli imati.
- Nisu svi ljudi mudri, - reche Kamala.
- Nisu, - reche Sidarta - i upravo se o tome i radi. Kamasvami je mudar koliko i ja, pa ipak nema utochishta u sebi. Drugi ga pak imaju, iako im je razum kao u malog deteta. Vecina ljudi, Kamalo, slichni su listu koji opada, leluja se i vrti u vazduhu i u kovitlacu pada na zemlju. Drugi, ali malobrojni, su kao zvezde, krecu se utvrdjenom putanjom, do njih ne dopiru nikakvi vetrovi, oni u sebi nose svoj zakon i svoj put. Medju svim mudracima i samanama, od kojih sam mnoge poznavao, bio je samo jedan takav, jedan savrsheni, koga nikada necu zaboraviti. To je Gotama, Uzvisheni, onaj koji objavljuje svoje uchenje. Hiljade uchenika ga slushaju svakodnevno, slede njegova pravila, ali svi su oni lishce koje opada i ne nose u sebi samima uchenje i zakon.
Kamala ga je posmatrala smesheci se.
- Opet govorish o njemu, - reche - opet imash mislis samane.
Sidarta je cutao, a onda su igrali igru ljubavi, jednu od tridesetak ili chetrdesetak razlichitih igara koje je Kamala znala. Njeno telo je bilo savitljivo kao u jaguara, ili kao luk lovca; svako ko je od nje nauchio ljubav znao je za mnoge slasti, za mnoge tajne. Ona se dugo igrala sa Sidartom, mamila ga i odbijala, privlachila ga i obavijala se oko njega radujuci se njegovom majstorstvu, sve dok ne bi, pobedjen i umoran, pochinuo kraj nje.
Nadneta nad njim, hetera je dugo posmatrala njegovo lice i umorne ochi.
- Od svih koje znam ti si najbolji u ljubavi, - reche ona zamishljeno. - Jachi si od drugih, savitljiviji, predaniji. Dobro si nauchio moje veshtine, Sidarto. Jednom, kada budem starija, htela bih da imam dete od tebe. Ali, uprkos svemu, dragi, ti si ipak ostao samana, ti me ipak ne volish i ne volish nijedno ljudsko bice. Zar nije tako?
- Izgleda da je tako, - progovori Sidarta posustalo. - Ja sam kao ti. Ni ti ne umesh da volish - jer kako bi inache mogla da uprazhnjavash ljubav kao veshtinu? Ljudi nasheg soja kanda ne mogu da vole. To mogu ljudi detinjeg uma; u tome je njihova tajna.
(...)
Ono uzvisheno stanje posvecene budnosti, koje je dozhiveo jednom u cvetu mladosti i drugi put u danima posle Gotamine propovedi, nakon rastanka sa Govindom, ono napeto ishchekivanje, ponosna osama, bez potrebe za uchenjem i uchiteljem, ona zhivahna spremnost da chuje bozhanski glas u spostvenom srcu - vremenom se pretvorilo u secanje, sve se pokazalo prolaznim; veoma daleko i jedva chujno je zhuborio sveti izvor, koji je nekad bio tako blizu i zhuborio u njemu samom. Zacelo, on je josh dugo nosio u sebi mnogo od onoga shto je nauchio od samana, od Gotame, od svog oca i bramana: da zhivi umereno, da razmishlja, da tone u meditacije, da hrani u sebi skrivena saznanja o svom bicu, o vechnom ja, koje nije ni telo ni svest. Mnogo je od toga nosio u sebi, ali, jedno po jedno, saznanja su potonula, prekrila ih je prashina.Kao shto se grncharsko kolo, kada se jednom stavi u pokret, josh dugo okrece i tek lagano usporava hod da bi se najzad zaustavilo, tako se i u Sidartinoj dushi josh dugo okretao tochak askeze, tochak razmishljanja i razaznavanja, josh se sve to kovitlalo u njemu, ali sporije, zapinjuci i sve blizhe zastoju. Lagano, kao shto vlaga prodire u panj koji odumire, polako ga puni i izaziva truljenje, prodirali su u Sidartinu dushu svet i otupelost, ispunivshi je osecanjem tegobe, umora i uchmalosti. Ali, zauzvrat su ozhivela njegova chula, koja su mnogo shta nauchila, stekla mnoga iskustva.
Malo-pomalo, Sidarta je, okruzhen sve vecim bogatstvom, i sam pocheo da poprima poneshto od ljudi detinjeg uma, primao njihove detinjaste tezhnje i strepnje. Pa ipak im je zavideo, i shto je vishe postajao slichan njima utoliko je vishe rasla njegova zavist. Zavideo im je na svemu onome shto je njemu nedostajalo, a njima bilo svojstveno: na znachenju koje su pridavali sopstvenom zhivotu, na zharu koji su unosili u svoja uzhivanja i strepnje, na plashljivoj, ali slatkoj, sreci koju im je pruzhala njihova zaljubljenost. Jer, ljudi su bili neprekidno zaljubljeni: u sebe same, u svoje zhene, u svoju decu, u pochasti ili u novac, u svoje planove i nade. Sidarta, medjutim, bash to nije nauchio od njih, svu tu detinju radost; nauchio je od njih ono shto je bilo neprijatno, shto je i sam prezirao. Sve cheshce se dogadjalo da se ljutio i negodovao shto mu Kamasvami dosadjuje svojim brigama. Dogadjalo se da se isuvishe buchno smeje kada bi gubio na kocki. U poredjenju sa drugima njegovo lice je josh uvek delovalo mudro i produhovljeno, ali se na njemu retko pojavljivao osmeh i postepeno je poprimalo crte koje se chesto vide na licu bogatasha, crte koje su odraz nezadovoljstva, slabog zdravlja, mrzovolje, otupelosti i odsustva ljubavi. Malo-pomalo, dusha mu je obolela od bolesti koja mori bogate ljude. Primecivao je jedino da je umukao jasni i odluchni glas, koji se nekada davno javio u njemu i uvek ga pratio u najboljim danima.
(...)
Moj zhivot je odista bio chudesan, pomislio je, kretao se chudnim zaobilaznim putevima. Kao dete sam imao posla samo sa bogovima i zhrtvama. Kao dechak sam se bavio samo askezom, razmishljanjem i meditacijom, u potrazi za bramanom, obozhavajuci ono vechno u atmanu. Kao mladic sam otishao u pokajnike, zhiveo sam u shumi, patio od zhege i hladnoce, nauchio sam da gladujem i da nateram svoje telo da odumire. Zatim sam kroz uchenje velikog Bude chudesno doshao do spoznaje, osetio sam kako u meni kruzhi saznanje o jedinstvu sveta kao sopstvena krv. Ali, morao sam da odem i od Bude i od velikog saznanja. Poshao sam, i od Kamale nauchio ljubavne slasti, od Kamasvamija sam nauchio da trgujem, gomilao sma novac i rasipao ga, nauchio sam da volim svoj stomak, da ugadjam svojim chulima. Mnoge godine sam morao da provedem da bih izgubio svoj duh, da se odluchim da mislim, da zaboravim na jedinstvo. Zar sve to nije kao da sam se polako i veoma zaobilaznim putevima od mushkarca preobrazio u dete, od mislioca pretvorio u detinjeg choveka? Pa ipak je taj put bio veoma dobar, ptica u mojim nedrima ipak nije uginula. Ali, kakav je to bio put? Morao sam proci kroz tolike gluposti, tolike poroke, kroz tolike zablude, gadjenja, razocharenja i jad, samo da bih ponovo postao dete i mogao pocheti iznova. Ali, tako je trebalo da bude, moje srce se s tim slazhe, moje ochi se smeshe. Morao sam da dozhivim ochajanje, da potonem do najbudalastije medju svim mislima, do pomisli na samoubistvo, da bih dozhiveo milost, da bih opet chuo om, da bih mogao istinski da spavam i da se istinski probudim. Trebalo je da postanem budala, da bih ponovo nashao atman u sebi. Kuda ce me josh odvesti moj put? Luckast je taj put, sav je u krivinama, a mozhda vodi ukrug. Kakav je da je, ja cu ici njime.
- Dobro je da chovek iskusi sve shto treba da zna, - pomislio je. - Da uzhivanja sveta i bogatstvo ne sluzhe dobru, nauchio sam josh u detinjstvu. Znao sam to odavno, ali sam tek sada dozhiveo. Sada znam, i to ne samo po secanju vec svojim ochima, svojim srcem, svojim stomakom. Blago meni shto to znam!
Dugo je razmishljao o svom preobrazaju, oslushnuo je kako ptica peva od radosti. Zar ta ptica nije bila umrla u njemu, zar nije osetila njegovu smrt? Ne, neshto drugo je umrlo u njemu, neshto shto je vec odavno cheznulo za smrcu. Zar to nije bilo ono shto je u svojim zharkim pokajnichkim godinama hteo da umrtvi? Zar to nije u stvari bilo njegovo ja, njegovo malo, usplahireno i ponosno ja, sa kojim se borio toliko godina, koje ga je uvek nanovo pobedjivalo, koje se ponovo javljalo posle umrtvljavanja, zabranivshi mu radost, ispunjavajuci ga strahom? Zar to nije bilo ono shto je danas, najzad, nashlo smrt ovde u shumi, na ovoj ljupkoj reci? Nije li tragom ove smrti sada bio kao dete, pun poverenja, oslobodjen straha, pun radosti?
Sidarta je sada slutio zashto se kao braman, kao pokajnik uzalud borio sa tim svojim ja. Ometali su ga preterano znanje, isuvishe mnogo svetih stihova, isuvishe mnogo zhrtvenih obreda, muchenja svoga tela, neobuzdanost u delima i stremljenjima! Bio je prozhet oholoshcu, uvek je bio najmudriji, najrevnosniji, uvek korak ispred ostalih, uvek posvecen i uman, uvek sveshtenik ili mudrac. Njegovo ja se uvlachilo u to svetashtvo, u tu oholost i mudrost, ono se uvrezhilo i raslo, dok je on verovao da ce ga umrtviti postom i pokorom. Sada je uvideo, prozreo da je skriveni glas u njemu bio u pravu, da ga nikada nijedan uchitelj ne bi mogao izbaviti. Zbog toga je morao da ide u svet, da se predaje uzhivanju i moci, charima zhene i novcu, zato je morao da postane trgovac, kockar, pijanac i gramzivac, sve dok sveshtenik i samana u njemu nisu zamrli. Zbog toga je morao da podnosi ove ruzhne godine, da trpi gadjenja, prazninu i besmislicu jednog opustelog i izgubljenog zhvota, do kraja, do najcrnjeg ochajanja, sve dok nisu, najzad, nashli smrt i razvratnik Sidarta i gramzivac Sidarta. On je umro, a iz sna se probudio novi Sidarta. I on ce ostariti, i on ce jednom morati da umre. Sidarta je bio prolazan, kratkog veka je svako bitisanje. Ali, danas je bio mlad, bio je kao dete, novi i radoshcu ispunjen Sidarta.
Takav je bio tok njegovih misli, on se oslushkujuci smeshio krchanju svojih creva i pun zahvalnosti slushao zujanje pchela. Vedro je gledao u reku koja je proticala, nikada mu se nijedna voda nije dopala kao ova, nikada nije tako snazhno i lepo chuo glas i parabolu vodenog toka. Uchinilo mu se da reka ima da mu kazhe neshto narochito, neshto shto on josh ne zna, shto ga tek cheka. U toj reci je Sidarta hteo da se udavi, u njoj se danas udavio stari, umorni, ochajni Sidarta. Novi Sidarta je osecao duboku ljubav prema toj vodenoj struji, te odluchi da je skoro ne napushta.
(...)
Sidarta je ostao kod splavara i nauchio da opsluzhuje chamac, a kad nije imao posla sa splavom obradjivao je sa Vasudevom pirinchano polje, skupljao suvarke, brao plodove sa stabla banana. Nauchio je da delje vesla, da popravlja chamac, da plete korpe, radujuci se svemu shto bi nauchio, a dani i meseci prolazili su mu u letu. Ali, vishe no shto je Vasudeva mogao, pouchavala ga je reka. Od nje je neprestano uchio. Pre svega je nauchio od nje veshtinu slushanja, da oslushkuje smirena srca, strpljive, otvorene dushe, bez strasti, bez zhelje, bez suda i mishljenja.
Prijatno je zhiveo kraj Vasudeve, izmenivshi s njim tu i tamo po koju rech, malobrojne i dugo promishljenje rechi. Vasudeva nije bio pobornik mnogih rechi, Sidarti je retko polazilo za rukom da ga natera da govori.
- Da li si - upita ga jednom - od reke nauchio i tajnu: da vreme ne postoji?
Vasudevino lice ozari osmeh..
- Jesam, Sidarto, - reche. - Mislish li time ovo: da se reka nalazi svuda u isti mah, na izvoru i na ushcu, na vodopadu i na skeli u brzaku, u moru, planini, svuda istovremeno, i da za nju postoji samo sadashnjica, bez senke buducnosti?
- To je ono shto sam mislio, - reche Sidarta. - I kada sam to nauchio, bacio sam pogled na svoj zhivot i on je takodje bio reka, i dechaka Sidartu su od mushkarca Sidarte razdvajale samo senke, a nishta stvarno. Sidartina ranija rodjenja nisu bila proshlost, niti su njegova smrt i povratak brami buducnost. Nishta nije bilo, nishta nece biti, sve jeste, sve ima svoje bitisanje i sadashnjost.
Sidarta je govorio sa zanosom, ova svetla misao prozhimala ga je dubokom radoshcu. O, zar nisu sve patnje bile vreme, zar nije sve tegobno i neprijateljsko u svetu nastalo i bilo savladano chim je savladano vreme, chim se iz misli moglo izbrisati vreme? Govorio je s ushicenjem. Vasudeva ga je gledao smesheci se i klimao glavom, cutke je odobravao i preshavshi rukom preko Sidartinih pleca, vratio se svom poslu.
Jednom, kada je reka u doba kisha nabujala i silno hujala, Sidarta reche:
- Reka ima mnogo glasova, veoma mnogo glasova, zar ne, prijatelju? Zar u njoj nije glas kralja, i ratnika, i bika, i nocne ptice, i porodilje, i onoga koji uzdishe i josh hiljade drugih glasova. Zar ne, prijatelju?
- Tako je, - klimnu Vasudeva glavom, - svi glasovi bica se nalaze u njenom glasu.
- Znash li, - produzhi Sidarta, - koju rech izgovara ako ti podje za rukom da istovremeno chujesh njenih deset hiljada glasova?
Vasudevino lice je ozario blazheni osmeh, i primaknuvshi se Sidarti, on mu shapnu na uvo sveti om. I upravo je to chuo i Sidarta.
(...)
- Ti vidish moje srce, - progovori Sidarta tuzhno. - Pomishljao sam na to chesto. Ali, chuj, kako da predam tom svetu dechaka, kome ionako nedostaje blagost srca? Nece li postati obestan i zabrazditi u sladostrashce i obest, nece li da ponovi sve zablude svog oca, da se potpuno izgubi u samsari?
Osmeh ozari splavarevo lice, on nezhno dodirnu Sidartinu mishicu i reche:
- Upitaj o tome reku, prijatelju! Slushaj kako se smeje! Mislish li doista da si svoje ludosti pochinio da bi sina poshtedeo od istih? Mozhesh li da sachuvash svog sina od samsare? Kako? Uchenjem, molitvama, opominjuci ga? Mili moj, zar si zaboravio pouchnu prichu o sinu bramana Sidarti, koju si mi jednom isprichao na ovom istom mestu? Ko je sachuvao samanu Sidartu od samsare, od greha, gramzivosti, ludosti? Jesu li pobozhnost njegovog srca, opomene koje su proizishle iz ochevog uchenja, ili sopstvena saznanja, sopstvena traganja mogla da ga sachuvaju? Koji otac, koji uchitelj bi mogao da ga sachuva od toga da sam zhivi svoj zhivot, da sam sebe uprlja zhivotom, da sam ispije gorki napitak, da sam nadje svoj put? Verujesh li, dragi, da bi neko mogao da bude poshtedjenog tog puta? Mozhda tvoj sinchic, zato shto ga volish, zato shto bi hteo da ga poshtedish patnje i bola i razocharanja? Ali, i kad bi i deset puta dao svoj zhivot za njega, opet ne bi mogao da ga oslobodish ni najmanjeg delica svoje sudbine.
(...)
|
