POEZIJA...a moze i PROZA

[Beba]

SVE BOJE SVETA

Cudan je ovaj svet u meni
kad se od lisca zazeleni
ili poplavi kao svila
od decje kose i pticjih krila.

Cudan je ovaj svet u meni
kad sve pozuti i porumeni.

Van mene dosta boja zivi.
Van mene katkad sve i posivi,
ili se smraci
i naoblaci.

Dobro je zato sto postoje
i ove moje lepse boje.

I neki osmeh suncan i plah
I vetar necujan kao dah.
Pa sve kad trne
i sve kad svene,
kad tmurno izgleda svet oko mene,
u meni bukti sto vatrometa
nekakvog sarenijeg i lepseg sveta.

Ponekad zelim da podelim
moje rumeno sa gradom celim,
i moje belo sa zutom travom,
i moje zuto sa noci plavom,
i moje plavo sa rekom snenom...

Jedino cuvam ono zeleno
za neke oci sto nisu moje,
ali iz njih rastu,
odavno rastu
sve druge oci i druge boje.

Miroslav Mika Antić

[Halloween]

falja vi

[nobody]

Dobias pl(j)us za Poa

[Halloween]

Annabel Lee - Edgar Allan Poe
 
It was many and many a year ago,
In a kingdom by the sea,
That a maiden there lived whom you may know
By the name of ANNABEL LEE;
And this maiden she lived with no other thought
Than to love and be loved by me.

I was a child and she was a child,
In this kingdom by the sea;
But we loved with a love that was more than love-
I and my Annabel Lee;
With a love that the winged seraphs of heaven
Coveted her and me.

And this was the reason that, long ago,
In this kingdom by the sea,
A wind blew out of a cloud, chilling
My beautiful Annabel Lee;
So that her highborn kinsman came
And bore her away from me,
To shut her up in a sepulchre
In this kingdom by the sea.

The angels, not half so happy in heaven,
Went envying her and me-
Yes!- that was the reason (as all men know,
In this kingdom by the sea)
That the wind came out of the cloud by night,
Chilling and killing my Annabel Lee.

But our love it was stronger by far than the love
Of those who were older than we-
Of many far wiser than we-
And neither the angels in heaven above,
Nor the demons down under the sea,
Can ever dissever my soul from the soul
Of the beautiful Annabel Lee.

For the moon never beams without bringing me dreams
Of the beautiful Annabel Lee;
And the stars never rise but I feel the bright eyes
Of the beautiful Annabel Lee;
And so, all the night-tide, I lie down by the side
Of my darling- my darling- my life and my bride,
In the sepulchre there by the sea,
In her tomb by the sounding sea.

[vanjabor]

Jovica Mišić - Naša kćer

"Ležali smo mirno, opušteno, leno,
Glava njena na grudima mojim,
Slušala me sneno, neprirodno tiha
"Kiše" sam joj čitao, već par stiha.

Recitovao tada ja sam joj poemu
"Mostarske kiše" i ništa više.
Nisam romantična - jednom reče,
A tek nekoliko stiha, čist kliše.

Pitao sam je da li bi volela
sina, malog, recimo plavog.
Hoću, hoću - iznenada reče,
Ali ćeru, od pametnog i pravog.

Malo zatečen prestadoh da čitam.
Moram da te pitam, moja vilo,
Lepu sam je gledao i pitam
Plavu i lepu, ne kakvu bilo.

Pametnu i lepu, mora biti plava,
Ti ćeš biti tata, a ja mama prava.
Krenula je priča, radila joj mašta,
Bože oprosti nam, baš pričamo svašta.

I u jednom trenu sa pričom zastade,
Ma, nećemo mi to...Tek tako
I u neku ćutnju i u tugu pade,
A i meni žmarci krenuše polako.

Sad svako zanet sa mislima svojim
Vaga reči, meri misli i osećanja,
Ne, ne sme ona dati takva obećanja,
Ona ne sme, a i ja se bojim."

Iz prve zbirke pesama "Senke nemira" talentovanog pesnika Jovice Mišića iz Bora.
DOWNLOAD :
http://www.scribd.com/doc/32340016/Jovica-Mi%C5%A1i%C4%87-Senke-nemira

 

[Unconscious_Spirit]

Pre par dana pojeo sam najlepshu princes-krofnu na svetu i napisao sam joj ovu pesmu:

Oh... Slatka mala izvrnuta krofno
voljeh te k'o shto nijednu voljeo nijesam
Tvoj se zlatni ten slagao s patofnom
koju sam tog dana ukr'o kod Kineza

Slatka moja mala krofno izvrnuta
ti si tako lijepa, a tako uvrnuta
Mala moja slatka princes-krofnice
mrze me zbog tebe sve drugarice

Ljubav prema tebi jeste neshto krasno
poput lijetnje kishe koja nece pasti skoro
Telo mi zazhmiri dok te ljubim strasno
al' sam te na kraju ipak pojesti mor'o

Krofno moja lijepa, ko te sada gleda
Ova prazna tepsija dushu moju izjeda
Princes-krofno moja - princezo vaseljene
ja te prvi pojedoh, a sad ti jedesh mene

(Svaka slichnost sa pesmama Djure Jakshica je sasvim sluchajna)

[salle]

Jutarnja

Slušao sam Tvoj glas i kada ga drugi nisu čuli,
Čekao sam Tvoj pogled i dok su ga drugi odbacivali
Čuvao sam Tvoje misli koje su te jako bolele
Želeo sam Tvoje usne u svakom svom snu

Zbog Tebe nestrpljivo čekam svako novo jutro

[ariel]

Andjeo u paklu

Iz dubine nepomucene svesti,
sulude vrele zhelje,
ostace samo neuzvracena ljubav,
i bol prechistog andjela u paklu.

I iz tame, kad se ukazhe svetlost,
ne topla, vec jeziva i hladna,
saznacesh istinu, neizrecivo bolnu,
istinu o ranjenom an|djelu u paklu.

Nedorecheni glas shto me zove,
budi strah i bode mi dushu,
nosi samo sablasne slike proshlosti,
gorke proshlosti andjela u paklu.

I bol shto donosi shapat vetra,
ostaje u grudima josh godina dugo,
u grudima shto se paraju lagano,
dok secanja muche an|ela u paklu.

I kad iz tame iskrsnu tvoje ochi,
tamne kao nebo u noci letnjoj,
josh jache me rani taj pogled,
i suze shto kvase lice andjela u paklu.

I u trenucima kad mislimo da smo snazhni,
da jachi smo nego ceo svet, osetimo,
opet slabost shto nas vekovima muchi,
kao tuga slomljenog andjela u paklu.

I kad odjekne vapaj bolesne dushe,
i dopre do srca od kamena sazdanog,
mozhda ce sreca ozariti lice,
uplakano lice an|ela u paklu.

I strashni oganj shto peche telo,
paklenu vatru u kojoj izgara svest,
mozhe ugasiti samo suza u crnom oku,
oku zbog kojeg je andjeo u paklu.

Jedna tvoja rech, nezhna kao shapat,
rech u kojoj se ljubav naslutiti da,
mozhe pomoci i zalechiti srce,
spasiti dushu andjela u paklu.

[msnd]

ANDJELI  (mnogo lepa stvar)

Bio jednom jedan, da ga nazovemo, andjeo.
Zašto da ga nazovemo. Pa možda zato što nije bio dovoljno dobar da bi nastavio da živi tako kako je živeo. Nije bio dovoljno dobar i medju svim greškama koje je pravio, a koje su mu po pravilu opraštali iz raznoraznih razloga, napravio je i grešku koju niko nije mogao da mu oprosti. Proteran je….i iz njegovog srca iščupana je ljubav.

Dakle, nazovi Andjeo, bez krila, bez ljubavi u srcu lutao je svetom.

Nalazio kratka zadovoljstva što traju nekad i samo tren…ludovao, pio…družio se sa lošim društvom. Upadao i izvlačio se iz raznih nevolja. Stavljao život na kocku…i u svom srcu ništa nije osećao.

Juče je bilo juče, danas mu je bilo danas….sutra je bilo danas…ali tek nakon što se probudi. Nikad nije razmišljao na temu šta sutra.

Živeo je samo za danas. I samo danas je postojalo u njegovoj glavi.

I tako…dugi niz godina.

U medjuvremenu, u onom lepom društvu, pojavio se novo lice. Andjeosko. Toliko lepo i milo da su svi bili opčinjeni njime.

Čak i sam onaj koji je upravljao Andjelima nije verovao da  takav Andjeo postoji. Lepa…nežna…mila…plave kose sa osmehom bisernog sjaja.

Andjeo koji je svuda oko sebe sejao dobrotu. Andjeo koji je svojim osmehom topio led u hladnim srcima, a od topline njenog pogleda i najlepši cvetovi saginjali glave klanjajući se…dobroti, lepoti…

Listajući arhive, i tražeći nešto interesantno za čitanje Andjeo dobrote naišao je na podatak o izgubljenom, nazovi Andjelu.

Čitajući o njemu, Andjeo dobrote osetio je da može da pomogne. Zamolila je da joj daju odobrenje da pomogne izgubljenom, nazovi Andjelu….i nakon puno komentara, njenom zahtevu  je udovoljeno.

Pod jednim uslovom.

“Bićeš Anjdeo, ali bez krila” - rekli su joj - “Ne želimo da te izgubimo…ali pazi,taj, nazovi Andjeo, zna puno trikova…laže…vara…obećava…spreman je na sve da bi slomio srce”

“Ne brinite” - rekla je - “od danas, on je moja briga” i pošla je da ga traži.

Tražila je kroz ogromna prostranstva, tražila ga je medju ostavljenim i izneverenim nadama, tražila ga na putevima kojima niko nikad nije prošao, zalutala medju zvezdanu prašinu, ali uporno tražila i prikupljala informacije… i svakoga dana bila mu sve bliže.

Jednom prilikom, sasvim slučajno, pročitala je neki tekst, neki članak, neko pismo.

Pročitala ga je drugi put…treći i videla da je na pravom mestu.

Nazovi Andjeo, je patio. Patio je rečima.

Reči su privlačile dobre i iskrene koji su verovali njegovoj patnji iskazanoj kroz reči, a on polako krao njihove duše, hraneći svoju.

Oko njega bila je samo hladnoća i bol.

Andjeo je to mirno posmatrao nekoliko dana, a onda odlučio da krene u akciju.

“Glumiš…nisi ti loš kao što se pretvaraš da jesi” - bila je prva rečenica koju je ona uputila nazovi Andjelu.

“Šta ti znaš…ko si ti da mi se obratiš na taj način?”

“Ja sam tvoj Andjeo…tvoja dobra vila. Došla sam da ti pomognem…da te otrgnem iz kandži zla i vratim na put ljubavi”

“Ljubav ne postoji” - bio je njegov odgovor.

“O, da…postoji itekako, samo trebaš da je prepoznaš u sebi. Evo, pustiću malo ka tebi. Pokušaj da osetiš to”  i nasmejala se. Njen osmeh je u talasima nosio ljubav.

A on….na trenutak je osetio bol u grudima.

“To…to nije ljubav…to je samo boli moje srce”

Ona se je opet nasmejala…i rekla mu “kaži mi, molim te, čije su reči…”ako ljubav postoji, zašto ovoliko boli”

Njegove ruke bile su na grudima, čvrsto pritiskajući ih…pokušavajući da oteraju bol….kroz glavu mu je proletela misao “ako ljubav postoji, zašto ovoliko boli”….poznato su zvučale ove reči.

Naravno…to su njegove reči.

On je to izgovorio, davno…pre nego je proteran.

Pre nego je iz njegovog srca iščupana ljubav.

Bol u grudima ga je razdirala…a ona je slala slike ka njemu.

Njen osmeh…unosio je nemir u njegovu dušu. Njene oči zagrevale su njegovo hladno telo. Pokušao je da se otrgne od svega. Pokušao je da pobegne. A ona se samo smejala i gledala ga. Krio je pogled od nje. Nije hteo da je gleda u oči…a opet, gde god bi se okrenuo video je nju. Andjeo je išao za njim, sa sobom vodeći ljubav. Ruku pod ruku.

“Pusti me…ne zaslužujem to…nisam vredan truda”

“Jesi…vredan…pokušaj da pročitaš svoje reči…pišeš tako samo iz jednog razloga. Pišeš tako jer umeš da voliš…iskreno i jako. Pišeš tako jer misliš da su ti oteli ljubav, ali sa svakim lošim delom koje si učinio….učinio si dva dobra. Nisi pokazivao ljubav prema ženama…ali jesi prema starima, pomagao si bolesne…Seti se…ko je prvi otrčao da pomogne nastradalima u saobraćajnoj nesreći”

“Neeeeeeeeeeeeeeeee…to nisam bio ja”

“Jesi….ima i dokaza o tome…tvoje slike medju onima koji pomažu…tvoje slike među onima koji su davali krv za njih”

Svaka reč probadala je njegove grudi. Jako. Ljubav pored Andjela široko je pružala ruke ka njemu.

“Ne….niiiiiisaaaaaaaaaam” - a pred očima mu je bila slika. Iz njegove ruke tekla je crvena tečnost, a doktor koji je stajao pored njega govorio je “imate retku krvnu grupu…puno ste nam pomogli”

Novi fleš…nova slika pred očima. Devojčica je trčala ka njemu….”čiko…čiko…hvala što ste spasili mog tatu”…a on okretao glavu da ne vide suze u očima. Morao je da glumi…jer u svojim mislima on je bio zao.

Ljubav je bila blizu njega…Obgrlila ga je, pokušavajući da se vrati u njegovo srce.

“Dalje od mene….daaaaaaaaaljeeee, ja sam zao!!!!!!”…..pokušao je da se otrgne. Poslednji pokušaj. Rukom je dohvatio ružu iz vrta gde ga je Andjeo odvukao. Ružom je ošinuo ljubav. Pravo u oči….Naneo je zlo….Ljubav je oslepela, ali ga je i dalje čvrsto držala i uvlačila se u njega, puneći njegovo srce. On je naneo zlo Ljubavi a ona i dalje ulazila u njega i punila srce. Pao je…plačući. Jecajući…”ja sam zao…ja ne zaslužujem ljubav…molim te….pusti me samog”

Andjeo je stajao nad njim pružajući ruku.

“Ustani…pun si ljubavi…sada voli mene…obećavam, neće boleti”

Pružio je ruku…dodirnuo ruku Andjela. Svo zlo u njemu bilo je mrtvo. Osećao je da njegovo srce kuca ponovo. Zvuk srca bio je čist i kristalno jasan.

“Uzeo si oči Ljubavi…zauvek će biti slepa, moraće stalno da bude uz nas dvoje”

Andjeo…nazovi Andjeo…i Ljubav…išli su zajedno. Punih srca.

Ne…nisu joj vratili krila….odgovor saveta Andjela bio je “prekoračila si data ovlašćenja”

Dva bivša andjela imala su svoju Ljubav, i krila im nisu trebala.

[Lepi Sale]

Горан Миленковић


Саша Д. Ловић
или
Зашто се журим у крчму као у операциону салу




На све стране, на све стране…
На све стране…

Распршен…

Ни у чему познатом, познатом…
Ни у чему познатом…

Остварен. Цео…

Ни у чему…

Разливен у очају велике,
Велике ватрене љубави
Која се гаси, гле…

У њему…

О моја, о моја празнино,
драга… !

Седа за кафански сто, с хируршким ножем цигаре у руци.
А пред њим се мрешка румено море, узбуркано,
Вињака. Љубљене…

Нема.

Само смрад од страга,
Где пећине испод рударевог ока
Подбадају страшни посивели брци
Апсолутног древног флотацијског врага. 

Ах! Лако је рећи: ти си гад, псето и, уопште узев, 
Човек баш ниси!
Ти си пао, болестан и слаб,
Ти си отпљувак, неотац ствари, изгубљена прича, басна, шала!
Лако је теби рећи: пусти, он је песник, блатна зебра стиха – 

Кад не умеш тако да рашириш
Руке…
Док падаш…
Тамо, у потпуну таму…
А авет из мрака зове те, и грли!
О авети!

О муке!

Његов поглед згасне, његов поглед згасне…
негде на поду, до столице празне…

Док се бесно смеје
тим бетонским тегом,
на уснама голе ноћи
Нажуљене.
Тај тренак живота
не пропустим никад
Да сместим у срце модре
Васељене…

А њему се смеју
Најгори од свих.
Набрекли филистри,
песници,
мужеви,
моралисти,
свезналице,
једном речју – гад до
Гада.
Руком показују
на његову отворену,
огољену утробу,
Коју они могу само да сањају,
Још мање да је дају.
Њему се ругају
Птеродактили, птеродактили…
с обола друштвеног
Јада,
Плитки наноси досаде,
прашна звер човечанства,
Њему се руга,
мрзећи га,
узвишена скрама
убризгаваног ентузијазма
Која је задовољна оним што јој је дато,
Која весела и безбрижна
попуњава свој век као формулар
Савезне админстрације.

А он кевће,
рида
или се кези
За столом операционе сале,
Носећи актен-ташну
својих снова.
Он спава за столом.
Он иритира људе.
Он бива свиња,
немогућа празнина,
Док оним тајним својим оком вреба
Месец
Што се диже над маглама града.
И тихо светлуцање ствари…

Он је прозвао све!

Скинуо своју кожу,
Свој уморни церебрум ставио на длан тротоара,
Своју златну птицу из грла исекао је ножем,
Своје руке самлео у пећима девојачких коса,
Он је вриштао под црвеним небом
Црнога града,
Он је био грлица, увек и
Свуда,
Тражећи длан да му додир дода…

И многе су звери уздисале гласно
За његовим
Тихим самртничким криком
Гледајући како,
Блистав!
 
Устаје са пода…

О чуда!

Безуман, и нежан…
Луд, неспознат, махнит…

Откуд снага…?

Да шара лудачки сате, сате, сате…,
Радосно облокава просторе у ноћи
Речима не мерећи ништа до
Изгнанства,

Од себе, од свега,
Птица што га прате…

О врага…!

Он је Дракула поезије!
Сломити сваку могућу замисао смисленог –
Бели, зелени, плави смисао
Сломити вилицу структурама географије, универзума и
Морала!

Као освета за уништену песму!
За згасли звук…

Ма нису сви исти!
Гле, његов се поглед гаси
Над сенком испљуваног етисона!

И нико вечерас не мисли на њега…

Тамо, за углом, чује се глас, нестаје с ветром.
Ко зна кога…
Конобар дрема, са главом у тендеру,
Запијањени пензионер
Тајно баца бомбе на бункер пролазности
Популарног газде предузећа,
Бронзани камион сепсе популарности
судбински нагриза ваздух…
далеко од овог дима…

А горе, над кафаном,
У старом, запањеном
Стану,
Иструњен смех

Слути…

Али њега… боли!
Боли га
док

Дише…

Тугу својих речи, тугу своје смрти! 



 

 
 
   

[DOS]

O zube svemoćni
što me moriš bolju
kad ja za bol nisam
al kuda ću nego s tobom
na putovanja daleka.

Hranu ti dajem ja
ti mi slabo vraćaš
muke mi zadaješ,
O zube moj svemoćni



Takođe sam ja autor i posvećeno je istoj devojci, koja je inače iz Subotice.

[DOS]

Uvo, moje uvo, zašto me moriš boli
kad ja to zaslužila nisam
zašto, o uvce moje, zapto me moriš
šta sam ti zgrešila ja.

Uvo moje, uvce, kako da ti pomognem
da me više ne boliš, povređena sam ja
mučiš me mnogo ti, o moje lepo uvce.

Uvce odgovara, "ja bolim jer sam oteklo
možeš pomoći samo kod doce odeš li,
a ako ne odeš, nema pomoći tvom bolu".

Uvce moje, predrago uvce, hvala ti na
savetima, doca kaže da sam ti nešto skrivila
i da me zato moriš bolju i teraš me da plačem
od muke ja.

Uvo neće prestat bolit sve dok neki momak
ne pomazi ušnu školjku i ne dune ti
topao vazduh na ušnu resicu.




Autor sam ja a posvetio sam devojci koja već 7 dana ima upalu uha.

[Lepi Sale]

Bojan Anđelković
Balada za malu Meduzu
>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>

Mala meduza
Posve sama
Nasred mora
Nasukana na hridi
Ribe ne vide malu meduzu
Morski psi ne vide malu meduzu
Ni galebovi ne vide malu meduzu
Tek omatoreli izlapeli tuljanji
Ne vide malu meduzu

Čak ni talasi ne vide malu meduzu
Ne zapljuskuju je ič
Topi se mala meduza
Umreće između dva talasa
Umreće između plime i oseke
Istopiće se kao puter na vrućem lebu
Niko to neće videti ah

Na toj steni
Nasred mora
Posve sama
Mala meduza

Zove upomoć mala meduza
S.O.S. džaba joj je sve S.O.S
Brodovi prolaze putnici bleje
Ali niko ne vidi malu meduzu
Ni sestre što morima lutaju
Ni sestre što na hridi se jednako nasukavaju
Ne vide malu meduzu

Odrodila se mala meduza od njih
Posve je iskopnela izbledela
Ispale joj oči
Ni pljuvačka od nje neće ostati
U amebu se pretvorila
Mala meduza

Mala meduza
Na toj steni kad vam kazem
Nasred mora
Umreće
Posve sama
Napuštena od svih
Od svih zaboravljena
Ispariće
 
Ni vilin konjic što nad rekom proleće
Ni vilin konjic što jednakom smrću
Umreće večeras
O tome pojma nema
Ni starac što kraj reke
Paradajz povezuje
Ni strarac što u bradu sebi
O propasti sveta mrmlja
O tom ne romori

Da nasukana na hridi
Nasred mora
Posve sama
Mala meduza

U paru ce se pretvoriti
I ispariti
Večeras večeras
Oh umreće za vas
Večeras
Milioni malih meduza
Ispariće u noć
Noć

[salle]

Zbog tebe

Pristao sam da budem
jedan dah u Tvom životu
dah koga si sada već
sigurno i zaboravila

Pristao sam da budem
jedan ples u Tvojoj noći
u kojoj si sjajnija bila
od zvezde Danice
a osmeh Tvoj čarobni
bojio nebo u Zlatnu

Pristao sam da budem
onaj koji čeka
znajući da čekanju tom
neće bit' kraja
i da nećeš doć'
na to sam pristao

Pristao sam na san
na noći samotne
i šapat Velike Reke
pristao sam jer Te volim i sad
kao što sam Te voleo
čak i kad te poznavao nisam
i k'o što ću te voleti
kad se u Životu nekom
ponovo sretnemo i zavolimo
pristao sam na to zbog Tebe ljubavi moja


Saša Pavlović a.k.a. salle

[Odbojkasica]

                          KROJ

 Ukrascu tvoju senku , obuci je na sebe i
 pokazivati svima  . Bices moj nacin odevanja
 svega neznog i tajnog . Pa i onda , kad
 dotrajes , iskrzanu , izbledelu , necu te sa sebe
 skidati . Na meni ces se raspasti .
 Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju
 ove detinje duse . I da se vise ne stidim pred
 biljem i pred pticama .
 Na poderanim mestima zajedno cemo plakati .

 Zasivacu te vetrom . Posle cu , znam , pobrkati
 moju kozu s tvojom . Ne znam da li me
 shvatas : to nije prozimanje .
 To je umivanje tobom .

 Ljubav je ciscenje nekim . Ljubav je neciji
 miris , sav izatkan po nama .
 Tetoviranje mastom .

 Evo , silazi sumrak , i svet postaje hladniji .
 Ti si moj nacin toplog . Obuci cu te na sebe
 da se , ovako , pokipeo , ne prehladim od
 studeni svog straha i samoce .

                                                        M . Antic