Sta je pisac zeleo reci...

[Lepi Sale]

šta je pesnik hteo reći, pročitajte ovde

[nicky]

Kroz altruizam Desanke Maksimovic i ja trazim pomilovanje

Trazim pomilovanje za sve one sa nekom retardacijom. Rech retard mami osmeh zdravima, jer asocira na mentalno zaostalu osobu (shto, opet, nije opravdano). Retardirane su chak i one osobe sa nekim fizichkim nedostatkom. Skoro sam prochitala chlanak o devojci koja nema sve trbushne mishice. Zbog toga joj se kichma nakrivila u levu stranu...umesto razumevanja, dobila je nadimak kornjacha...humanost brzopleto stremi ka tome da postane bajka, bajka u kojoj postoji samo hiperbola!!! Ne zeli ovim da postignem kontraefekat, i da dobiju sazaljenje. Potrebna im je rech utehe koja dolazi iz srca, "zdravo" bez podsmeha, pogled usmeren ka njihovim ochima, i ne sheta ka nedostacima. To su, naizgled, mala dela, ali od nas prave velike ljude...

[Lepi Sale]

za ovu priču sam prošle godine dobio prvu nagradu na konkursu Narodne biblioteke u Boru


I sad – šta ja da radim?


   Vozimo Aplja i ja neka drva mom selji. Grabova. Noć... Magla... Vozimo i ćutimo... Pušimo... On Best, a ja Div. Aplja se nervira a ja – ’ladan k’o špricer a on mlađi od mene, pffff... i kažem mu ja Apljo, zajebi se nerviraš, a on ništa, ćuti i beči se k’o vampir. Pa, izeš mu jarca, opet ću ja, će nam plati za mesec dana i drugu ratu, šta sad, daj da stignemo, zamezimo malo, popijemo, će vidiš – a on se samo okrene i pljune kroz prozor.
   I... zaglavimo se mi ! On meni i oca i majku i seme i pleme i... Počne kiša, a ’ladno, ’ladno i on bruuuum, vruuuuum, ma jok. I poturam ja pod točkove i ćebe i kartone i neke daščice nađem iza, tu, tc! Aplja izvadi onaj njegov mobilni, al’ džabe, nema signal. Onda on počne da psuje i šutira one gume. I psuje, psuje i odjednom – ništa. Gle, pa on pao! Apljo, Apljo – ej bre! Ja se derem, a on gleda belo. Strefilo ga... tu, na sred puta... i poče da zvoni onaj njegov mobilni, al’ đavola, ja ne znam da se javim, pokis’o stojim i razmišljam, nit’ selja dobio drva grabova, prvu ratu celu, i moj deo, Aplja dao onom Tomi za vodomer, da mu ugradi u selo, a Aplja umreo...A mlađi od mene... i sad – šta ja da radim ?

[nicky]

moj prvi pismeni rad ove godine:

Само је један кутак свемира који можете поправити, а то сте ви сами


Метеоролози тврде да време зависи од климе, надморске висине, географске ширине и осталих фактора... Моја теорија побија њихову, а она гласи: ВРЕМЕ ЗАВИСИ ОД ЉУДИ! Ми смо најтачнија, и уједно и најнестабилнија, временска прогноза...
Одавно сам упозната са проблемом јединке у суровој средини. Нису ме прихватили, па сам своју слободу мењала за окове друштва. Упозоравали су ме, али ја их нисам слушала. Желела сам другове, да остајем напољу дуже него што ми је било дозвољено! Ради кога, чега?! Много пута сам наилазила на то питање, а одговор је био више него прост: „Не разумеш?! Онда не знам шта да ти кажем“. Прави другови долазе сами, и са оних места на којима их нисам тражила. Временом су ме моји пуштали да све дуже остајем у граду. Сада ми то не треба, јер имам друге прохтеве (тачније – има их маса коју следим), требало ми је тада, када сам имала дванаест година!!!
Пет година касније... Мој мозак је регистровао једну информацију – СВЕТУ СЕ НЕ МОЖЕ УГОДИТИ... Откуд сад то?! Шта она значи?! Дуго ми је требало да је схватим. Оног тренутка када сам то успела, решила сам да се променим – бићу „старанова“ Милица тј. Милица од једанаест година са ставом седамнаестогодишњакиње! Бићу само своја! Уникат вредан свачије и ничије пажње! Надовезаћу се на почетак ове исповести... Ишла сам у смеру ветра, и још више га појачавала. Постао је хладан, као и маса коју сам следила. Озонска рупа јесте продукт људске немарности, али и слика данашње „друштвене заједнице“. Не греје сунце нашу санту леда, популарно названом срце, већ љути немир. И ова магла која се свила нада мном, није ништа друго до беда... Видите ли сада зашто побијам теорију метеоролога?
Променила сам се...постала сам еколог...и, са извиђачима скупљам папириће по парковима... Погодите шта радим... Хајде, није тешко... Хоћете више информација? Паааа...такође, учим птице да лете... Толико од мене...за сада... Љубим вас... Ваша Милица....

[nicky]

Chini mi se da gubim kontrolu i da se polako stapam sa okrutnom okolinom koja postoji zarad ispoljavanja mana dobrih ljudi i neisticanja vrlina istih. Danas je sve crno ili belo, sredine ima samo u teoriji (koja se, pokazalo se iz praxe, samo u teoriji i moze izvesti). Shto je josh gore, mi svesnim delom sebe utichemo na nesvesne zelje sa postanu neshto nezeljeno, pa ih potom krivimo za sve loshe stvari koje nam se deshavaju u zivotu. Postali smo robovi svojih zelja, a one nashi robovi... Dokle cemo juriti sopstveni rep???
Mi smo ljudi senke, a...bar koliko znam...senke se ne mogu uhvatiti... Tumachimo snove, trazimo znakove, u talogu kafe vidimo proshlost, sadashnjost i buducnost... Zbog niskog nivoa svesti, nismo u mogucnosti da vidimo da zivimo u snovima, iluzijama, fatamorganama, znakove previdjamo, gazimo blato koje nakon toga nanosimo na lice (navodno se tako chistimo). Heh...TO - to je sve, osim zivota...

[Lepi Sale]

vrdalama

’’ Noću se prikrada
Kroz gusto granje
I istinu potkrada
Istina je sra** !’’
G. C. Frdd, 1941.

tren razuzdan razuzda sve zauzdano što se uz vrisak pun sujete rastajaše od uzdi svojih poput deteta kome se seče pupčana vrpca ili radnika koji viče burazeru proburazi mi aortu a konj je plemenita životinja i pauk koji zalud plete mreže jer je konj brat vetrov i pauk uzvikuje dan i noć tvoje ime lucifere zar si nem dok čovek prži jaja a ona mu se obraža kao inferiornom biću želi deset na oko eh zalud grca čovek u procepu znatiželja rađaće nam telad telad takve više nema miriše joj butine da to je miris ruže konji ržu pauci cvile vlažnih ruku odlaze u rasejanje vetar drami put jednostavan i pust ga pozdravlja jer njegov brat je konj duplim dekom mu vida rane jadan li je put uzvikuje kupite moje uši u prodavnici mešovite robe lomne su iluzije dok čovek kiti jelek trepavicama njenim uzeglom štrudlom napoio je konja loman i radošću prevejan mudrac cmizdreći dao je ime njenoj duši protkanoj hemoroidima koji krvare gore je smeštena smeša blažen je onaj koji puva kad procuri šulj teško ju je doseći opet se u snu javlja on kibicerski smeće i maže na krišku hleba mrtvog mačora teško ju je doseći kaže sa uma najvažniju stvar stvar je ona koja mu dolazi glave

to je vrdalama
ona zauzdava tren

za ovako nešto potrebno je posebno stanje svesti
kao nekad nadrealisti i ja sam sebe doveo do iscrpljenosti i tela i duha
pisao šta mi prvo padne na pamet
to se zove automatsko pisanje

[Iccky]

ne pishem pesme, ali zato volim da filozofiram...
imam neke nedovrshene stvarchice:

1) Tumarajuci kroz lavirint secanja, pokushavam da pronadjem sebe... Medjutim, jedino na shta nailazim je zid u koji uporno udaram glavom, nadajuci se da cu pronaci izlaz iz bezizlazne situacije. Bezim...zashto i gde4, saznacu kada za to dodje vreme...vreme koje tako neosetno prolazi dok izigravamo Boga i toboze odstranjujemo korov, ionako, propalog drushtva kao shto odvajamo dobroi loshe. Barem mislimo da znamo razliku izmedju ta dva. To je kao Jing i Jang. Znamo shtaje shta, ali razlika je u samo jednom slovu pa nam se chesto omakne da zamenimo strane... Posmatram prolaznike i izigravam nekog charobnjaka koji tumachi izraze lica. Sumorno, i sa prezirom, prolaze i odlaze u nepoznatom pravcu, umorni od zivota, gladni ljubavi, zedni osecanja (odavno nije potekla ni jedna bujica, sve je presushilo)... Srca su im poput pepela koji vetar raznosi na sve strane, ali nikako na onu pravu. Koja je prava strana??? Kazu desna. Bila sam tamo i isto je kao i ovde. Ishla sam i levo. Tamo je josh gore. Ishla sam i natrashke i pala. Ustala sam sama jer je humanost postala bajka u kojoj je sve hiperbolizovano. Sada idem pravo i ovaj zid me nervira. Chujem, iza njega, dechji zagor, lelujanje masline na vetru, slavuje... Plashim se... Ne znam shta da radim... Trazim pomoc, nigde nikog... neeeee... I tada sam se probudila. Oblivena sam znojem... Odlazim do kupatila da se umijem... Na ogledalu su, karminom ispisane, BOZJE ZAPOVESTI... Hvata me jeza... Ko je mogao da napishe to, kada sam sama u stanu???


Sumorno je jer ja dobijam inspiraciju kada sam rasejana. Nadam se da vam se bar malo svidelo...

Hm... prvo mi se pocetak ucinio poznatim, a onda procitah sve i - mnooogo me podseca na ono sto ja pisem, takodje cesto sumorno... i konfuzno.  Meni se svidja, ja razumem, ovakve stvari je potrebno razumeti da bi od nejasne filozofije napravio nesto konkretnije... 

[nicky]

ima vas/nas nekoliko koji pisemo neke eseje ili poeziju.
pa sam mislila da bi bilo dobro da  imamo neko  mesto za to...

ne pishem pesme, ali zato volim da filozofiram...
imam neke nedovrshene stvarchice:

1) Tumarajuci kroz lavirint secanja, pokushavam da pronadjem sebe... Medjutim, jedino na shta nailazim je zid u koji uporno udaram glavom, nadajuci se da cu pronaci izlaz iz bezizlazne situacije. Bezim...zashto i gde4, saznacu kada za to dodje vreme...vreme koje tako neosetno prolazi dok izigravamo Boga i toboze odstranjujemo korov, ionako, propalog drushtva kao shto odvajamo dobroi loshe. Barem mislimo da znamo razliku izmedju ta dva. To je kao Jing i Jang. Znamo shtaje shta, ali razlika je u samo jednom slovu pa nam se chesto omakne da zamenimo strane... Posmatram prolaznike i izigravam nekog charobnjaka koji tumachi izraze lica. Sumorno, i sa prezirom, prolaze i odlaze u nepoznatom pravcu, umorni od zivota, gladni ljubavi, zedni osecanja (odavno nije potekla ni jedna bujica, sve je presushilo)... Srca su im poput pepela koji vetar raznosi na sve strane, ali nikako na onu pravu. Koja je prava strana??? Kazu desna. Bila sam tamo i isto je kao i ovde. Ishla sam i levo. Tamo je josh gore. Ishla sam i natrashke i pala. Ustala sam sama jer je humanost postala bajka u kojoj je sve hiperbolizovano. Sada idem pravo i ovaj zid me nervira. Chujem, iza njega, dechji zagor, lelujanje masline na vetru, slavuje... Plashim se... Ne znam shta da radim... Trazim pomoc, nigde nikog... neeeee... I tada sam se probudila. Oblivena sam znojem... Odlazim do kupatila da se umijem... Na ogledalu su, karminom ispisane, BOZJE ZAPOVESTI... Hvata me jeza... Ko je mogao da napishe to, kada sam sama u stanu???


Sumorno je jer ja dobijam inspiraciju kada sam rasejana. Nadam se da vam se bar malo svidelo...

[DOS]

I, šta se dešava,zbog čega nema nijednog komentara? Pročitajte makar prve 2-3 stranice pa dajte neka početna razmišljanja?

[DOS]

Evo i moje priče, samo da vas upozorim da ima 18 A4 stranica i da je dalekoooo od dovršene, pa bih veoma cenio ako biste mi dali konkretne predloge za dalje pisanje, kao i da generalno date vašu ocenu dosad napisanog dela. Fajl je u ZIP arhivi.

[Dusica]

ima vas/nas nekoliko koji pisemo neke eseje ili poeziju.
pa sam mislila da bi bilo dobro da  imamo neko  mesto za to...

 


sale...omerta...tribute...markiz?