Lisboeta
Redovan Član
Popularnost: 1
 Van mreže
Pol: 
Starost: 35
Poruke: 779
Bor030.Net Član
OS:  unknown Browser: unknown
|
 |
« Odgovor #20 poslato: Novembar 10, 2006, 01:42:28 am » |
|
Probajte ovo. Ja pročitao, pa napisao par redova o istoj.
"Pećina"
José Saramago
U vremenu kada Coca-Cola kultura u koaliciji sa hamburgerima, velikim trgovačkim centrima i sve modernijom tehnologijom polako preuzima primat na pozornici čovečanstva, kada se raskol između čoveka i prirode sve više produbljuje, te kada gubitak primarnog zanimanja u čoveku budi gubitak smisla postojanja, dolazi do krize koja se manifestuje kroz nekoliko aspekata čovekove interakcije sa drugim ljudima i svetom oko sebe uopšte. E sad, u zavisnosti od toga koliko je ko individualno spreman da prihvati tj. da se odupre promenama, posledice koje neminovno ostavljaju trag obogaćuju čoveka iskustvima koja ga čine snažnijim i mudrijim, ili pak, ranjivijim i slabijim, preteći tragičnim ishodom.
“Pećina” je još jedan od romana koji govori o ovom fenomenu. Saramago i ovoga puta, kao i u slučaju romana “Slepilo”, “Sva imena”, ili recimo “Dvojnik”, svoje likove smešta u bezimeni grad, bezimene države, pružajući time slobodu interpretacije, tako da čitalac bez ikakvih sugestija može poistovetiti svoje postojanje u datom svetu sa postojanjem junaka romana, te prisnije i jače doživeti i razumeti kretnje i postupke istih. Pritom, služeći se tehnikom toka svesti, te digresijom, a povrh svega dugim paragrafima koji od interpunkcijskih znaka poznaju samo tačke i zareze, autor, u svom već prepoznatljivom stilu, poput pauka, plete mrežu i čeka svoju žrtvu, koja, što je duže u priči, biva sve dublje i dublje upletena u istu.
Glavni junak, Cipriano Algor, je šezdesetčetvorogodišnji grnčar, udovac, koji živi sa svojom kćerkom Martom i zetom Marçalom Gachom u seoskoj kući, u neposrednoj blizini grada koji, za razliku od drugih gradova, poseduje Centar, stalno rastući entitet koji je ujedno i stambena zona i poslovno-trgovinski centar, krajnja reč moderne tehnologije, u kojem Marçal radi kao čuvar, i jako retko dolazi doma. Cipriano je treća generacija grnčara, i ovde ga vidimo da svoje parče hleba zarađuje praveći i prodavajući Centru svoje glinene predmete za domaćinstvo. U svemu tome mu zdušno pomažu Marta, koja u blaženom stanju biva pošteđena najnapornijih poslova, i Marçal kada je kod kuće.
Jednoga dana, Cipriano biva obavešten da Centar nije više zainteresovan za njegovu grnčariju jer ljudima više odgovaraju plastični predmeti iz praktičnih razloga. Tada počinju muke za Cipriana jer ne samo da se odjednom našao u stanju paničnog gubitka individualnosti i svrhe zbog propalog posla i sredstava za golu egzistenciju (u čemu se ogleda dualizam između prostog grnčara naviknutog na koegzistenciju sa prirodom i sverastućeg kapitalizma Centra koji preti da uguši i ono malo kreativnosti što je ostalo u ljudima) već biva i primoran da se sa kćerkom i zetom preseli u Centar nakon Marçalovog unapređenja u viši čin. Jednostavno, on je primoran da poklekne i prihvati neizbežnu činjenicu starenja, gubitka posla i nezavisnosti. Njegovi unutrašnji konflikti se pojačavaju činjenicom da u selu ostaje i udovica Isaura koju nije spreman da voli, iako je to osećanje prisutno u njemu. U jednom snu, on čak razgovara sa senkama, što autor, kao simbol preuzima od Platoa, želeći da naglasi razliku između pojava i realnosti.
U generacijskom sudaru u kome se stari grnčar našao jednostavno nema izlaza. Njegov se um blokirao i kreirao čak i problem u komunikaciji sa njegovim najbližima.
No, Marta, predstavnica mlađe generacije, još uvek ima non-konformizma i kreativnog bunta u sebi, te predlaže ocu prelazak na pravljenje keramičkih lutkica što on, budući da je neiskusan u tom domenu, sa strepnjom prihvata. Kada se činilo da je poslednja veza sa prirodom za grnčara izgubljena, u njihov dom se pojavljuje izgubljeni pas kojeg Cipriano udomljuje, te mu daje simbolično ime – Found (Nađen).
Nakon što i pokušaj početka novog, te potencijalno unosnog posla sa figurinama propada, svo troje se sele u nov, moderan apartman u Centru, ostavljajući psa sa Isaurom za sobom. Grnčar u početku obmanjuje sebe da može izdržati u hermetičkom svetu veštačkih vremenskih uslova, konstantne temperature, prozora koji se ne mogu otvoriti, itd., sve dok se slučajno jednoga dana ne otkriva pećina pod temeljima Centra, sa svim svojim arhetipskim materijalom.
Uvidevši čemu vodi takav život, Cipriano odlučuje da se ipak izbori, te se vraća Isauri I psu natrag. Ubrzo se zatim pojavljuju i Marta i Marçal, koji je dao otkaz, da bi svi skupa, u završnici, napustili sve i krenuli u neki novi svet.
Gde su oni to krenuli? šta će se desiti sa njima? Ovo su samo neka od pitanja koja autor ostavlja otvorena za slobodnu interpretaciju. Ono što je sigurno u ovom romanu punom oštre kritike kapitalizma, te marksističkog lamenta nad potrošačkim načinom života, parodiranja birokratskog sistema Centra, gubitka privatnosti i identiteta, itd., što na jedan proročki način odzvanja jezikom Huxleyja u “Vrlom novom svetu” ili Orwella u “1984.-oj”, je autorova nada za boljim sutra, njegova očajnička vera u pravo na izbor, i to onaj pravi i plemeniti, u ono dobro što svakako još uvek nije gasnulo u ljudima.
Neka ovaj roman živi kao opomena! Nadam se da još uvek nije kasno…
by LISBOETA
|
