Stopalo mi je bilo skroz unutra Lekar sa Banjice me je operisao i rekao mi da ću morati ceo život da se bavim sportom. 2008. sam odlučio da se bavim plivanjem kod Anete u Plivačkom klubu Olimpia. Plivam i danas, malo više trčim od 2012. U početku mi je bilo teško jer sam još uvek tražio sebe. Aneta me je zainteresovala za trčanje, vožnju biciklom i tada sam počeo da testiram svoje limite. Sami sebi postavljamo granice, limita kod čoveka nema.

Porodica i lekarski tim sa Banjice su uvek uz mene. Porodica igra glavnu ulogu, uvek me podržava, a pogotovo mlađi brat koji je uvek tu za mene šta god da mi zatreba.

O tome šta je sve uradio, nagrada

Nema ničeg lepšeg od toga kad nekome spasite život. Sve nagrade mogu da padnu u vodu, najbitnije je biti čovek i nema veće nagrade od toga da spasite ljudski život. To nema cenu. Na to sam najponosniji. Ponosan sam na ceo tim koji me je podržavao u takvim akcijama, na porodicu, brata koji je uvek tu da mi pomogne.

Sa ovom ekipom to mogu da ostvarim. To neće biti ništa zvanično, želim sebe da testiram, zanima me koliko ću uspeti da pređem. Volim ekstremne stvari. Razmišljam i da skačem padobranom u tandem skoku.

2012. hteo da odustane dugi razgovori sa lekarima i trenerima

Svako je rođen za nešto. Možda neko ne može da trči maraton, ali može da trči 50 metara. Svako sam sebe treba da istraži i da se bori jer svakako postoji neko svetlo na kraju tunela