Bor030 Intervju : Zvonko Trifunović

mazaZvonko Trifunović poznat prvo kao Zvonce a kasnije i kao Maza član je kluba ekstremnih sportova “Rock & Ice”. Od svih sportova najviše voli da se bavi alpinizmom i smatra da je svaki sport ekstreman onoliko koliko ga sam napraviš extremnim.

Maza je osoba koju jednostavno nismo mogli da zaobićemo u nizu intervjua koje pripremamo. Boranin koji se peo na najviše vrhove u svetu, čovek koji je prvi zakoračio u najdužu pećinu na Balkanu… Prva želja za planinarenjem javila mu se već u osnovnoj školi a ubrzo je postao i aktivni član planinarskog smučarskog društva “Crni vrh“ u Boru.

Gde je bila polazna tačka tvog interesovanja za ekstremnim sportovima?
– Golik Zvonko, Vajlinger Aleksandar i Borko Gajić su zaslužni za sve. To je bilo 1984. god krenuli smo put Slovenije, tamo sam završio zimski, iste te godine završio sam i letnji alpinistički tečaj. Nisam tad na to gledao kao na alpinizam – sport koji me privlači nego znam da su alpinisti dosta putovali u odnosu na skijaše. Ja sam zapravo hteo da budem smučar mada sam se kasnije ipak odlučio za alpinizam.

Sale i ja na Grosglokneru (naj vrh u austriji)Do 1999. god. sam se bavio alpinizmom, tu i tamo speleologijom, a u međuvremenu sam položio u Bosni za gorsku službu za spasavanje.

Iste godine smo se nas nekolicina iz planinarskog društva odvojili i osnovali klub ekstremnih sportova "Rock & Ice" koji broji dvanaest disciplina među kojima su alpinizam, paraglajding, ronjenje, speleologija, gorska služba, padobranstvo, mauntibajk ali i flora i fauna. Ideja je bila da ne radimo na kvantitetu nego samo na kvalitetu.

Šta je sve organizovao klub "Rock & Ice" u Boru i okolini?
1999. god. u okviru projekta organizovali smo mauntibajk trku gde su se okupili 84 najboljih mauntibajkera u Srbiji, kako amatera tako i profesionalaca.

Iste godine sekcija paraglajding počinje aktivno da se ostvaruje i tada odlazim na obuku u JAT i zvanično posle godinu dana obuke postajem JAT-ov pilot paraglajdinga tako da smo stekli uslov i za tu sekciju. Ubrzo zatim moj prijatelj Saša i ja počinjemo i sa aktivnostima ronjenja, prvo na Borskom jezeru a 2000. god. i 2001. god. prevashodno na Dunavu.

2001. god ideja kluba "Rock & Ice" je bila da se promoviše ceo Borski kraj sa zanimljivim sportovima prvashodno alpinizam, letenje, triatlon i mauntibajk. Interesantna je činjenica da je emisija "Avantura" RTS 2 propratila celu tu manifestaciju.

2002. god. radimo ponovo kup "Rock & Ice", dolaze 84 takmičara čak i iz inostranstva gde je bio Jugoslovenski klub za paraglajding i Jugoslovenska liga za mauntibajk i Balkasnki kup u triatlonu. Iste godine organizujem expediciju na Mon Blan kao prvu expediciju zajednice SCG.

pecina blizu kraja - Robert, Sasa (cult) i ja nakon otkrivenog kanala i nakon 36 sati neprekidnog istarzivanja

Ubrzo zatim Robert Mišić, Saša i ja zaranjamo u sifon Zlotske pećine i otkrivamo još  9 km kanala i tim otkrićem spadamo u najdužu pećinu Srbije. Sećam se tada, došli smo do jedne sale koju smo nazvali "Crvena dvorana", prvi put da su neke emocije proradele tako da sam seo i želeo da ostanem na tom mestu. Pretpostavljam da je tako kada čovek uđe u kristal, sve oko vas je crveno, sve se cakli… neverovatan osećaj.  Zanimljivo je to što je još Jovan Cvijić rekao da je Dubašnica šuplja. Naravno, niko nije mogao da nađe te šupljine ali mi smo uspeli.

2003. god. takmičenje na Mlet. Triatlonce sam ja vozio

Vrh Mont Blanc2004. god. takođe ekspedicija na Gros Blokler – Mon Blan – Triglav a zanimljivo je  što je to bila prva Srpsko – Hrvatska ekspedicija. Novinari su tada obajvili vest o toj ekspediciji pod sarkastičnim nazivom: "Srbi i Hrvati na jednom užetu".

Dalje, Sale i ja odlazimo put Amerike ne bi li popeli stenu El Kapitano. Nažalost, izuzetno teška stena  tako da nismo bili spremni na takav poduhvat. Tada sam učio i letenje zmajem. Jako zanimljiv sport, čak i lepši od paraglajdinga. Nažalost, skup je tako da trenutno nismo u mogućnosti da to ovde radimo.

2005. god. se vraćam u Srbiju, uglavnom se nalazim po Evropi ali ne dalje od Italije i Austrije.

2006. god je jedna od najuspešnijih i najzanimljivijih godina. Hoze iz Subotice, inače moj učenik, pozvao me je da učestvujemo u jednoj međunarodnoj ekspediciji na Himalajski vrh Ama Dablan (6812 m). Tu sam upoznao jako zanimljive ljude i sam osećaj biti tamo je neverovatan. Ama Dablan jeste niži vrh od Everesta ali stazom kojom smo išli je mnogo teža nego ona na Everestu i u tome je bila draž osvajanja tog vrha. Zanimljivo je to da kada sam se spustio sa Ama Dablama dobio sina.

vrh amadablam 6812 (u pozadini desno je everest)
2007. god. je zanimljiva po tome što sam ostvario jedan od svojih davnih snova – u aprilu sam pošao u Ameriku gde me je u Nju Džersiju dočekao Sale. Odatle smo kamionom prevalili do Kalifornije. Zatim sam otišao u Sakramento do naših prijatelja, avionom u Los Anđeles i onda kamionom nazad do Čikaga do našeg poznatog sugrađanina Vlade Japanca a zatim i do Senija Petrujikić na Majami Biču. Odatle sam otišao u Njujork.
Sale i ja smo popeli najviši vrh Arizone Fleks Tar.

Od tada ja više nisam imao aktivnosti mada je klub nastavio dalje. Robert Mišić je organizovao kamp speleologije.

Od svih sportova javiše ti leži alpinizam. Zašto?
Da. Alpinizam je sport gde mogu da rizikujem život ako treba, da idem do krajnjih granica a sve ostale sportove koristim za čisto uživanje. U paraglajdingu postoje momenti kada čovek može i mora da izvede neke figure ne bi li se spustio što pre ili zadivio svoje gledaoce. Tada taj sport prelazi u ekstreman. Ja letim čisto iz zadovoljstva a ne zato što me hiljadu ljudi gleda kako pravim neku spiralu ili figuru koja može da izazove kolaps krila.

rock & iceKoji članovi pored tebe još čine klub "Rock & Ice"?
Robert Mišić, verifikovani i najbolji speleolog Srbije, čovek koji se brine o pećinama. Naravno i mi tu pomažemo ali on je najviše zaslužan oko toga. Skoro je bio organizovan  kamp za školu speleologije PERF-a i gde su okupili ukupno 87 učesnika od kojih su njih 50 došli iz Austrije, Belgije, Bugarske i Rumunije.

Damjan Vasić do sada nije organizovao ništa ali je on naš najmlađi član koji je izašao na Mon Blan 2003. god. On je naša "osica", svuda je aktivan, osim rođenja bavi se i svim ostalim sportovima. Dok sada pričamo on putuje u Sloveniju.

Koji su planovi za budućnost?
U decembru planiramo da idemo na Madagaskar (Afrika). Prihvatili smo tu ideju Alpinističkog odseka Beograd – ALBE-a, trebamo još da obezbedimo charter let. Stena koju trebamo da penjemo se zove Baba Jaga (600-700 m) i za nekih 15-20 dana trebamo da potvrdimo put.

paraglajder


Klub je učestvovao i u projektu "Adrenalinom protiv droge". Kako ste zadovoljni odzivom?

Projektom nisam zadovoljan. Razočaran sam malo mada postoji pitanje: ovi sportovi jesu lepi za mene i za nas nekolicinu ali da li su i za ostatak omladine. A možda nisu bili dovoljno informisani o svemu. Opština je pomogla finansijskim delom, dala je određena sredstva gde smo mi kupili opremu za letenje, speleologiju i penjanje.

Veštačku stenu koju je trebala da obezbedi ISC organizacija nije podržali naš projekat tako da smo malo promenili celu tu priču i krenuli smo prvo sa obukom paraglajdinga. Na početku jeste bilo veliko interesovanje ali je to kasnije jenjavalo. Odradili smo to sa jednom grupicom od njih sedmoro, kasnije smo čekali na još jednu grupu ali nije bilo odziva nažalost.

Cilj jeste da putem ovih sportova animiramo mlade ili da ih bar skrenemo sa puta narkomanije jer ako mladi krenu sa ovim sportovima nemaju vremena a ni želju da uzimaju narkotike.

Uskoro planiramo da ponovo pokrenemo skraćenu verziju ovog projekta. Nastavak projekta očekujemo krajem novembra. Prvo ćemo početi sa predavanjima a onda ćemo na Rgotskom brdu održati par časova letenja. Nadamo se da ćemo i veštačku stemu uspeti nekako da postavimo u našim prostorijama.

Vezan si takođe i za dosta humanitarnih radova u Boru?
Akcija dobrovoljnog davanja krvi posledica je svih tih humanitarnih aktivnosti. Takođe smo, zahvaljujući Milošu Šupici iz Amerike, podelili i humanitarne pakete izbeglim i teško ugroženim licima, deci uglavnom. Stvarno je lepo kada vidiš da neko tvojom zaslugom dobije nešto. Akciju dobrovoljnog davanja krvi je inicirao prijatelj Vojkan. Već dve godine za redom ih organizujemo i nastavićemo tako i dalje.

Maza danasKako ocenjuješ turizam u Boru?
Realno, najveći potencijal su Zlotske pećine. To je ono što je za široku masu, tu mogu da dođu i stariji ljudi, mladi, đaci, razne ekskurzije… Na Stol dolaze ipak oni koji trebaju da pešače i koji vole prirodu. Pećine su najzanimljivije što se tiče prirode baš zbog toga što mogu razni turisti da ih posete bilo koje dobi.

Zlotski kanjon je jako zanimljiv i to je najdublji kanjon u Srbiji. Imamo najdužu pećinu i nadublji kanjon u Srbiji. Za kanjon je već određenija grupa ljudi. Zlotski kanjon je interesantan za alpiniste jer je sačinjen od dobre krečnjačke stene i nalazi se pored same pešačke staze. Od sada u svetu ljudi ne žele da pešače da bi penjali ili leteli.
 
Za letenje je zanimljivo Rgotsko brdo i Crni vrh jer se do vrha može lako doći putem.

Jezero ima veliki potencijal za više stvari a ne samo za plivanje. Da bi nekoga animirali da dođe u Bor ne možemo samo da kažemo da imamo lepo jezero i okolinu. Trebamo da organizujemo razne programe i dešavanja. Tu su naravno ronjenje a što je najbolje na jezeru u rano proleće, a što ljudi ne znaju, voda je na nekih 20-tak m baš bistra tako da se može ići i bez lampe. Predlagao sam da se neki polovni avion ili neki voz potopi u jezero jer ronioci žele da vide nešto zanimljivo kada a ne samo dno. Iz Opštine za ovakvu ideju nemaju sluha tako da stalno moramo da tražimo sponzore koji će podržati ovako nešto radi turizma u gradu.

Ove godine nimalo nije vođeno računa oko jezera, bila je ogromna trava. Da li bi bilo bolje da se to privatizuje ili da se obezbedi neko javno komunalno preduzeće koje bi vodilo računa oko jezera?
Mislim da bi to bilo dobro rešenje, čak sam planirao da odem i sam ponudim svoje usluge oko vođenja računa oko jezera. Može to lepo da se sredi. Npr da se proredi šuma iznad jezera i napravi stazica. Što se tiče trave, Opština i TIR su dali sve od sebe da se očisti trava iz jezera. Mi smo očistili oko 6000 m3 trave iz korena oko plaža međutim za mesec dana je počela ponovo da niče. Postoji neka mogućnost da se ta trava uništi nasipom šljunka i prekrivanjem crne folije koja bi sprečila prodiranje sunčevih zraka i proces fotosinteze. Ali Opština je ta koja to sve treba da uzme pod svoje. Smatram da bi trebalo obnoviti hotel "Metalurg" ako već ne može hotel "Jezero". Nije dovoljno ljudima ponuditi samo jezero i ronjenje, potrebno je i letenje, paraglajding, obezbediti nekoliko mountibajka pa da se ljudi zainteresuju za turizam u Boru.

Bor030.Net iz tvog ugla?
Sajt je nastao baš onog momenta kada sam ja bio "preko bare" i obradovao sam se zato što je to bio kontakt sa drugarima a mogao sam da vidim i šta se dešava u Boru. Imao sam informacije sa svih dešavanja, a i pravi Borani verovatno čeznu za ovim gradom. Mi preko Foruma komuniciramo. Mislim da je jako značajan za ljude koji su van Bora i Srbije.

Poruka posetiocima?
Svaki dan koji presedite kući je nepovratan. Sutra možda bude nešto zanimljivo ali taj dan koji ste sedeli kući više nikada neće da se vrati. Ne propusti dan! Svaki dan provedi što aktivnije.

Podaci:
Ime i prezime: Zvonko Trifunović
Datum rođenja: 15.9.1969. god.
Bračno stanje: Ne oženjen
Živi sa: "ženom" Ljubicom Francišković, sinovima Damjanom i Lukom i ćerkom Milicom.

 

 

Mazina porodica
 Maza kada je bio mali