“Borlend” paranoja

U svim dosadašnjim “post-ratnim i prevremenim vlastima” nije postojala realna svest o ozbiljnosti situacije u kojoj se nalazio naš grad. Sve se radilo od danas do sutra. Račun neracionalnog moralisanja plaćaće buduće generacije naših sugrađana i to je strašno.

Privremenost i neizvesnost, predstavljaju raj za manipulaciju i lov u mutnom!

 

U svim dosadašnjim “post-ratnim i prevremenim vlastima” nije postojala realna svest o ozbiljnosti situacije u kojoj se nalazio naš grad. Sve se radilo od danas do sutra. Račun neracionalnog moralisanja plaćaće buduće generacije naših sugrađana i to je strašno. Današnji “Borlend” nije samo u recesiji, već je u dubokoj društveno ekonomskoj paranoji, koju je stvarala i održavala u kontinuitetu dugogodišnja lokalna politička nestabilnost.


Čime su se bavile “naše vlasti”… Malo ih je interesovalo siromaštvo, malo nezaposlenost, malo natalitet, malo više preduzetništvo, penzioneri i omladina… same fraze… bez lokalne ekonomije vrednosti i znanja. Problem nikad nije predstavljao strateški koncept revitalizacije i razvoja zajednice novih vizionara i najnovijih reformista, jer javni konsenzus i potrebu (uz participaciju svojih sugrađana, privrede i političara), naša lokalna zajednica do danas nikad nije ni procesuirala. Nije postojala ni namera, niti je bilo želje i snage za prevazilaženje postojećeg stanja opšeg rasula i dezorijentacije, definisanim proceduralnim i logičkim okvirima, pa se i u današnjim začaranim vlastodržačkim krugovima po inerciji, nastavlja projekovanje opšteg ekonomskog nemara i gradske štete. Da nije došlo do velike ekonomske krize koja nas je ogolila “gradski politički kor” nebi ni bio toliko bitan, već bi “propao od razmišljanja i planiranja” u svojim populističkim foteljama.

Nalazimo se u permanentnom lokalnom raskoraku između proizvodnje i potrošnje – trošimo više nego što proizvodimo (samo menjamo način, na koji pokrivamo potrošnju). Sve što je dobro, doživljavamo kao svoje i prisvajamo. Sve što nije dobro, uopšte ne doživljavamo i nije naše (ne zanima nas, tuđe je i neko drugi će se pobrinuti za to). Najvažnije pitanje sa kojim se svi u gradu susrećemo, jeste problem kriznog funkcionisanja sopstvene ekonomije: privatne, javne, društvene i standarda građana, koji decenijama rešavamo “prioritetno”. Zajednica smo sa ugrađenim sistemskim deficitom, u kome su nam prava na potrošnju mnogo veća od realne mogućnosti da takvu potrošnju obezbedimo. Nikako da shvatimo “jednostavnost življenja” i da moramo samo – mnogo više raditi i malo manje trošiti. Godinama dugove samo gomilamo i trošimo ono što se nije napravilo (i nije naše). Ništa se ne čini osim “tranzicije lokalne ekonomije” koja nam služi za raspodelu preostalih lokalnih resursa. Kao da je ovakva filozofija trajna i nerešiva. Ako u našoj zajednici imamo više političkih partija od rentabilnih preduzeća, ne možemo imati ni razvijeno lokalno tržište, niti profitabilnu ekonomiju privrede. Kakvu onda javnu i privatnu ekonomiju zajednice, možemo promovisati izvozom “van zajednice” i biti konkurentni i prepoznatljivi na regionalnom i nacionalnom tržištu? Imamo sve moguće tranzicione bolesti, koje mogu da nas snađu, a ne lečimo ih adekvatno. “Potrebna nam je hirurgija, a mi pijemo antibiotike”.

Trebamo jednom zauvek, stati na loptu i strateški pristupiti problematici. Moramo svi zajedno odlučiti, da li želimo da danas štedimo, kako bi sutra investirali? Ali “svi mi žurimo negde” i niko ništa ne stiže da planski dovrši i realizuje. Opština pokušava da se afirmiše kao motor novog razvojnog ambijenta i podržava njegovu reformu, a kada dođe vreme da se javna delatnost i administracija reformišu (revidiraju i restruktuiraju svi javni problemi) – nije spremna to i da uradi. Kako ćemo onda menjati sebe i svi zajedno sa okruženjem napredovati? Da li takvi, možemo sutra dati šansu novim – drugim – pravim sugrađanima, čije ćemo namere i planove u kontinuitetu javnog interesa analizirati i partnerski unapređivati?

Građani moraju imati javni dijalog u lokalnoj zajednici, koji će se permanentno sagledavati radi utvrđivanja zajedničkih interesnih prioriteta. Politički lideri moraju takav javni koncept afirmisati unutar lokalne zajednice (koji će Skupština opštine uz politički konsenzus, usvojiti kao strategiju). Zato im građani na lokalnim izborima i pružaju šansu, kako bi dokazali svoju političku zrelost i veštine prilikom realizacije i integracije javnih strateških aktivnosti sa regionom i državom. Ako ne poseduju dovoljno znanja i iskustva, političkim liderima se mora oduzeti dato izborno pravo upravljanja lokalnom zajednicom, jer je njihova izborna dužnost, samo da procesuiraju javne strateške interese, bez odstupanja. Definisane i utvrđene razvojne prioritete i strateški kontinuitet javnih interesa zajednice, građani će tada braniti i na narednim lokalnim izbrima, sa novim liderima. Građani zajednice na lokalnim izborima nikako ne trebaju da podržavaju, kvazi lokalne i nacionalne partijske platforme i programe, u kojima se ne pozivaju na javni dijalog, zajedničko zastupanje, očuvanje i unapređivanje osnovnih potreba i vrednosti svoje zajednice. Lokalne, regionalne i nacionalne, političke partije i udruženja građana, uglavnom promovišu svoj jeftin politički marketing, obećavaju nemoguće i pre izbora daruju svoje birače poklonima, radi ostvarivanja svojih interesnih ciljeva. Verovatno se od ovakvih lokalnih kampanja neće odstupiti ni ubuduće, ukoliko građani zajednice odlučno svim izbornim kandidatima ne ukažu na potrebu kontinuiteta afirmacije, promocije i realizacije njihovih već definisanih javnih interesa zajednice, pre i posle lokalnih izbora – “u prevodu”: Naša zajednica već ima definisane javne interese. Nama su potrebni “pravi predstavnici” sa kojima ćemo javno i partnerski da planiramo, realizujemo i sagledavamo sve naše buduće izazove! Na taj način, građani moraju primorati lidere zajednice “da im priđu bliže” na zajedničkom putu.

Ako politički i privredni močnici nisu pripadali gradskoj eliti, zašto se nikad nije okupilo desetak autoritativnih građana profesionalnog i moralnog integriteta, koji bi im kazali, šta valja činiti u gradu? Verovatno zato, što u svim građanskim strukturama vlada negativna personalna i timska selekcija, koja je posledica činjenice da nemamo građansku, već interesnu partijsku lokalnu zajednicu. Prosto je neverovatno ko je sve i kako upravljao našom lokalnom zajednicom. Ako se po dobrim delima pamte “vladari” koji umeju oko sebe da okupe pametne i mudre ljude, koga bi smo mi upamtili i ponosili se njegovim delima? Svi “revolucionarni i prevremeni višestranački lokalni izbori” u zadnjoj deceniji, izbacili su dovoljno karijerista, koji nisu dorasli zadacima i realnim izazovima. U Boru se periodično, prema potrebi pojavljuju grupe “mlađih partijskih prvoboraca i građanskih recidiva” skromnih znanja, koji su poverovali da su “rođeni i najpošteniji” a ipak nemoćni, da bar svojoj partiji (ako već sebi, ne mogu) na malo duži period obezbede “prevremenu vlast”. Obzirom da im je vlast najvažnija, nisu imuni ni na podelu vlasti, samo da bi na neki način bili prisutni u malograđanskim pričama i javnom vrhu (sa pravima i bez odgovornosti), koliko može… To što su danas svi, poznanici i prijatelji lokalnih vlasti (i predstavnici vlasti), još jedan je znak da je naš ambijent nemoralan. Svi smo “malo više naivni” i očekujemo med i mleko od trutova i lasica!

Da li politički koncepti pravljeni u oblacima iznad zajednice, bez javnog konsenzusa, imaju realne mogućnosti da se ostvare ili im je cilj širenje pozitivne energije, koja se bar “nekima” malo isplati? Takvi koji obećavaju med i mleko obično prolaze dobro (lično interesno, možda prikupe i po koje društveno priznanje), dok oni koji kritikuju imaju samo satisfakciju dalekovidosti. Svi dosadašnji planovi nisu doveli do naše ekonomske stabilnosti i prosperiteta, već su ih odložili. Tek kad se ekonomska matrica u gradu bude promenila, možemo javno razgovarati o tome – da li je tranzicija uopšte prošla kroz naš grad. Ako se idalje bude nastavilo sa (ne)radom kao do sada i budu važila već viđena “pravila profesije” perspektive su nam izuzetno tmurne, ali i neminovne. Svi znamo da ljudska beda i moral nemaju dno. Ali nas baš to saznanje svakodnevno naganja, na neproduktivno kopanje i traganje do novog dna i horizonta – “verovatno u želji da pronađemo naftu, postanemo bogatiji, spasimo već jednom sebe od drugih… i pobedimo civilizaciju”.