Dragan Pejić iz Bora nema kuću i dom, ali ima veliko srce

Dragan Pejić (64) iz Bora, višestruki humanista, dobrovoljno dao krv 142 puta – živi kao beskućnik i u poslednje vreme više gladuje nego što ima da jede.  

Kada je nekome potrebna pomoć, tu je Dragan Pejić iz Bora. Dobrovoljno je dao krv 142 puta i time spasao na desetine života. Na žalost, Dragan već deset godina živi kao beskućnik, u napuštenom objektu bez struje i vode. Narušenog je zdravlja i sve teže opstaje. Iako ima 27 godina radnog staža, nema dovoljno godina života za penziju, a za socijalnu pomoć nema potpunu dokumentaciju.

„Stiglo je proleće i mnogo mi je lakše kada je toplije napolju. Ne pitajte kako sam prezimio zimu. Od hladnoće sam zaradio upalu prostate, tako da sada moram na operaciju. Nosim kateter, a to mi otežava da idem u nadnicu i da zaradim koji dinar“, ovako svoju životnu priču započinje Dragan Pejić iz Bora, star 64 godine.

Imajući u vidu da je Dragan poslednju deceniju proveo kao beskućnik, čini nam se kao da se navikao na ovakav život i da od toga ne pravi dramu. Vrlo je svestan svoje situacije i prihvata je oberučke. To mu, kako kaže, pomaže da opstane, jer i sam potvrđuje da bi, kada bi jadikovao nad svojom sudbinom i trenutnim stanjem, vrlo brzo psihički propao. A želju za životom upotpunjuje pomaganjem drugima i nepresušnim humanizmom prema tuđim nevoljama i nedaćama.

„Prvi put sam dobrovoljno dao krv kada sam imao 18 godina i evo od tada redovno pomažem. Nema meni veće sreće nego kada me pozovu namenski da za nekoga dam krv, i kada mi nakon operacije kažu da će sa tom osobom biti sve u redu. To je moja misija. Svaki spašen život, veća sreća za porodicu bolesnika i mene“, kroz skroman osmeh ističe Dragan.

Kada govori o svom humanizmu i dobrovoljnom davalaštvu krvi, reči same izviru iz njega. Kada želimo da nam ispriča u kakvim uslovima živi i kako preživljava, kao da mu onda nedostaju reči, ali ne zato što ne zna da objasni, već zato što, izgleda, ne želi da moli i bude nekome na teretu.

„Živim pored pruge, na teretnoj stanici borskog rudnika. To je napuštena zgrada železnice. U objektu nema ni struje ni vode. Tu sam deset godina, a pre toga sam živeo u naselju Zmajevo, takođe pored površinskog rudarskog kopa. Za mene je svaki dan neki novi početak. Ne osvrćem se mnogo, jer nemam za čime. Gledam na dnevnom nivou da preživim. O budućnosti nemam vremena da razmišljam, jer moram pregurati danas. A svakim danom sve mi je teže, jer me zdravlje napušta“, priča ovaj humanista.

A napušteni objekat železnice na teretnoj stanici rudnika u Boru izgleda stravično. Uslovi nedostojni čoveka. Hladni zidovi, dušek, nekoliko komada polica. To je trenutni dom Dragana Pejića.

„Bio sam korisnik narodne kuhinje, ali pošto sam često išao u nadnicu, nisam mogao doći po taj obrok, a čim se u toku meseca ne pojaviš tri puta, oni te brišu iz evidencije. Neka, bolje neka taj obrok uzme neka porodica sa više dece, njima je potrebnije“, kaže Dragan, potvrđujući da od kada ima zdravstvenih tegoba, više gladuje, nego što jede, jer sve teže odlazi u nadnicu.

Draganu je, pre svega, potreban smeštaj. Ukoliko neko ima praznu kuću u nekom od borskih sela, značilo bi Draganu da se tu nastani. Što se hrane tiče, ne znače mu namirnice koje moraju u frižider, jer nema struje. Njemu odgovaraju namirnice koje su u konzervi, tako da ih može čuvati na sobnoj temperaturi. Takođe, značilo bi mu i kada bi mu neki marketi dali karticu za određenim iznosom ili količinom namirnica, pa da može povremeno da dođe i da se prehrani. Kaže Dragan, ako neko pomogne, u redu, i dodaje da je, i ako niko ne pomogne, opet sve u redu.

A Dragan će sigurno opet pomoći drugima. Samo da pregura operaciju. Neće on napustiti druge, neće ih izneveriti. Daće Dragan krv i 143. i 144. put…a nakon 145. puta biće rekorder po broju davanja. Za Dragana, to nije ništa posebno. Za njega je važno da pomogne drugima.

Samo što je ovaj put ipak potrebnije da društvo i ljudi pomognu Draganu.