MAJDANPEK – Zašto je depopulacija, osim manjih naselja u ovom kraju, zahvatila i sam grad Majdanpek? Zato što prema većim regionalnim centrima, pa i prema najvećim gradovima, Beogradu, Novom Sadu, Nišu, poslednjih godina najviše odlaze stanovnici varošica od pet do deset hiljada stanovnika.
Prenosimo vam u celosti tekst Gorčila Potpare, predsednuka SO Majdanpek, objavljen u listu Politika
Pored toga, u Majdanpeku je privredna aktivnost doživela veliki pad. Rudnik je ranije imao više od četiri hiljade radnika, a sad ih je manje od hiljadu. Takođe, ovo je šumovit, brdski kraj. Stanovništvo gotovo nikada nije bilo naročito vezano za poljoprivredu nego za rudnik, za eksploataciju šume, za fabriku cevi, zlataru, „Megaplast” – privredu koja je egzistirala od šezdesetih godina do danas. Mnogi su se ranije ovde doseljavali iz raznih mesta u Srbiji, ali u poslednjih dvadeset godina to je zaustavljeno, a mi smo postali poznati po iseljavanjima: kada jedna generacija đaka ode iz Majdanpeka, malo njih se ovde vraća.
Zato je grad ostareo a natalitet i mortalitet su u ogromnoj nesrazmeri. Pa kad su odavde počeli da se masovno iseljavaju, jer rudnik je u jednom trenutku prestao da radi, neko je na jednom tunelu na izlasku iz grada napisao ono čuveno: „Ko poslednji izađe neka ugasi svetlo“.
To je i vreme kada se odavde odlazilo i u inostranstvo, najčešće u severnu Italiju. Prema nekim procenama, u Italiji je njih više od 500, rade razne manuelne poslove.
Majdanpek je specifičan po tome što ga uglavnom čine stambene zgrade, tako da nema, kao u drugim mestima poznatim po iseljavanju, praznih napuštenih kuća. Ponegde ima neki prazan stan, ali stanovi su vrlo konforni i već godinama veoma jeftini. Dvosoban najkonforniji stan ovde je moguće kupiti za 20.000 evra.
Zato sad u našem gradu ima ne tako malo ljudi iz Beograda, Niša itd., penzionera, koji su ovde kupili stan, a u većim gradovima u kojima su živeli ostavili su stanove svojoj deci. Jer ovde imaju gradske uslove za život, konforan stan, prodavnice, bolnicu, sve na malom prostoru.
Ali grad sam po sebi stari, prošle godine u opštini su rođene samo 82 bebe, bar toliko je registrovano u nadležnoj službi u Majdanpeku. Mlađi se vrlo retko doseljavaju, osim nekog profesora i lekara. Za razliku od perioda kad je u opštini bilo deset hiljada zaposlenih – sada ih je ne više od 3.000. Osim u rudniku, do velikog smanjenja broja zaposlenih došlo je u industriji za preradu metala: od nekadašnje dve hiljade, sada ih je manje od petsto. Zaposleni u rudniku imaju i relativno visoke plate, ali sve je to nedovoljno da bi grad krenuo u preobražaj. Jer ovo je pogranično područje, geografski položaj opštine je loš, putevi su veoma loši, posle Kučeva prostor prema Majdanpeku je gotovo nenaseljen…
Zato mislim da bi država morala da uspostavi pozitivnu diskriminaciju prema opštinama poput naše. Na primer, porezi za investitore trebalo bi da budu niži nego u ostalim opštinama republike. Tako bi investitori bili zainteresovaniji da ovde ulažu. Zašto bi inače ulagali ako treba da dođu u pogranično područje koje je udaljeno od glavnih saobraćajnica. Ako država ništa ne bude preduzela da ovde privuče investitore, onda u dogledno vreme neće ubirati ni ovoliko poreza koliko sada ubire.
Rezultate prošlogodišnjeg popisa stanovništva država zato može da čita i kao poslednje upozorenje da mora da zaustavi procese depopulacije.
Od dvehiljadite godine do danas u Majdanpeku je otvoren samo jedan novi pogon, „Simpa”, sa stotinak zaposlenih, i to je naša jedina investicija. Povodom otvaranja ovog pogona kod nas je bio i tadašnji premijer Zoran Đinđić. Ali posle toga – ništa. Mi na lokalnom nivou nudimo što je u našoj moći da privučemo investitore, ali verujem da bi nam vlada mogla da pomogne ako bi za njih obezbedila povoljnije uslove.
Predsednik Skupštine opštine Majdanpek
