Humana ekonomija

0
19

U uslovima međusobnog i opšteg poverenja, tržište predstavlja ekonomsku instituciju koja omogućava susret među ljudima kao privrednim subjektima, koji svoje međusobne odnose uređuju ugovorom i razmenjuju analogna dobra i usluge u cilju zadovoljenja ličnih potreba i želja. Kao takvo, tržište je podložno načelima takozvane komutativne pravde, kojom se regulišu odnosi davanja i primanja među ravnopravnim subjektima.

U uslovima međusobnog i opšteg poverenja, tržište predstavlja ekonomsku instituciju koja omogućava susret među ljudima kao privrednim subjektima, koji svoje međusobne odnose uređuju ugovorom i razmenjuju analogna dobra i usluge u cilju zadovoljenja ličnih potreba i želja. Kao takvo, tržište je podložno načelima takozvane komutativne pravde, kojom se regulišu odnosi davanja i primanja među ravnopravnim subjektima.

 

Nikada neće utihnuti glas, koji podseća na važnost distributivne i socijalne pravde, jer ekonomija tržišta nije samo upletena u jedan širi društveni i politički kontekst, već predstavlja mrežu odnosa kroz koju se ostvaruje. Tržište, na kome važi isključivo načelo jednake vrednosti, ne uspeva da stvori društveno jedinstvo koje mu je neophodno da bi dobro funkcionisalo. Kada je lišeno unutrašnje solidarnosti i međusobnog poverenja, tržište ne može u potpunosti obavljati svoju ekonomsku funkciju. Danas je takvog poverenja sve manje i njegov nedostatak predstavlja opšti gubitak za društvenu zajednicu.

Privredni sistem je koristan ako se u njegovim okvirima sprovode opšta načela pravde. I tada bogatiji imaju koristi od razvoja siromašnih. Loše funkcionisanje se ne rešava putem jednokratne pomoći. Siromašne ne treba smatrati „teretom“, već izvorom (bogatstva) u svakom smislu, pa i sa ekonomske tačke gledišta. Pogrešno je ono, što mnogi smatraju tačnim, a to je da ekonomija tržišta mora po svojoj strukturi biti delom siromašna i nerazvijena, kako bi u celini izvukla maksimum. U interesu tržišta i ekonomije znanja je da podrži emancipaciju. Da bi se to zaista desilo, ne može se oslanjati isključivo na emancipaciju, budući da nije u stanju sama da proizvodi ono što prevazilazi njene snage. Emancipacija mora crpiti moralnu energiju iz drugih subjekata, onih koji imaju potencijal da je stvaraju. Privrednom delatnošću se ne mogu rešiti svi socijalni problemi posredstvom jednostavne primene trgovačke logike, već nju treba usmeriti na dostizanje opšteg dobra, što pre svega predstavlja obavezu razvojne ekonomske politike zajednice. Utoliko treba voditi računa o tome da je uzrok ozbiljnoj neravnoteži, podela na čisto ekonomsku i na čisto političku delatnost – odnosno, proizvodnja dobara, sa jedne i sprovođenja pravde njihovom raspodelom, sa druge strane.

Privrednu delatnost ne treba smatrati antidruštvenom. Tržište samo po sebi nije i ne sme postati mesto na kome će jači koristiti slabije. Društvena zajednica se ne sme kriti od tržišta, kao da njegov razvoj ubija svaki pravi humani odnos. Tačno je da tržište može biti negativno orijentisano, ali ne zato što je to njegova priroda, već zato što ga određena vrsta ideologije, može u tom pravcu usmeravati. Ne postoji tržište u izvornom obliku, ono dobija oblik (ambijent) iz kulturoloških konfiguracija koje ga određuju i daju mu pravac. Privredom i finansijama može se (budući da su samo sredstva) loše upravljati, kao što biva kada subjekti koji njima upravljaju imaju naglašeno sebične pobude. Tako se sredstva, koja su sama po sebi dobra, pretvaraju u štetna oruđa. Ali na taj način pomračeni ljudski um stvara ovakav ishod, a ne oruđe samo po sebi. Zato ne treba kriviti sredstvo, nego čoveka i njegovu moralnu savest, njegovu odgovornost, ličnu i društvenu.

Moguće je graditi istinski ljudske odnose – prijateljske društvene solidarne uzajamne – i u okviru privredne delatnosti, a ne samo van nje ili “posle” nje. Polje ekonomije nije niti etički neutralno, niti je privreda po prirodi svojoj nehumana ili nedruštvena. Ona je jedna od ljudskih delatnosti i kao takva mora biti, uz poštovanje etičkih načela, sazdana i ugrađena u institucionalni okvir. Veliki izazov stoji pred nama – izazov koji je u ovo doba globalizacije izronio na površinu zajedno sa problemima razvoja i postao sve zahtevniji sa pooštravanjem privredno-finansijske krize – moramo pokazati, kako mislima tako i delom, da se ne mogu samo izbegavati ili ublažiti istorijski principi socijalne etike – transparentnost, poštenje i odgovornost. Principi besplatnosti i društvene odgovornosti u trgovinskim odnosima i načelo dara kao izraz humanosti, moraju naći svoje mesto u okviru svakodnevnih privrednih delatnosti. Tako ćemo jačati i našu međusobnu toleranciju i razumevanje. U sadašnjem vremenu ovo je neophodno svima – privredi, zajednici i građanima (identično kao i potreba za ljubavlju i istinom). Pravednost zadire u sve etape privredne delatnosti, budući da je svaka od njih povezana sa čovekom i njegovim potrebama. Okupljanje radne snage, finansiranje, proizvodnja, potrošnja i sve ostale faze ekonomskog ciklusa, ne mogu a da nemaju posledice moralne prirode. Svaka odluka na privrednom planu ima posledice moralne prirode. Ovo potvrđuju i društvene nauke i tendencije u savremenoj ekonomiji. Nekada je, možda i bilo moguće, da prvo privreda stvori višak vrednosti, koji će onda politika da raspodeli. Danas bi ovo bilo teško ostvarljivo, etape privredne delatnosti nisu prostorno ograničene, dok vlasti i dalje upravljaju uglavnom na ograničenoj teritoriji. Iz tog razloga, pravednost se mora poštovati od samog početka, dok je privredni proces još u toku, ne po njegovom okončanju ili sa strane. Osim toga, trebalo bi unutar tržišta stvoriti prostor da se privrednom delatnošću bave oni, koji po slobodnoj volji biraju za svoju delatnost ciljeve, koji se ne ogledaju samo u profitu i da pritom ne odustaju od ideje da stvore višak vrednosti. Pojedini vidovi privrede u našem ne baš bliskom okruženju, inspirisani inicijativama humane prirode i društveno korporativne odgovornosti, dokazuju da je to u praksi moguće.

U eri globalizacije, privreda prima uticaje konkurentnih modela (tržišnog) ponašanja, među kojima ima velikih kulturoloških razlika. Privredno-preduzetnički potezi koji odatle nastaju uglavnom uspevaju da se nađu u polju komutativne pravde. U privrednom životu potrebna je, bez sumnje institucija ugovora, radi regulisanja razmene jednakih vrednosti. Ali isto tako, potrebni su pravični zakoni i oblici redistribucije koje bi utvrđivala politika, a onda i dela koja bi nosila pečat duha darivanja. Globalnoj ekonomiji više leži prvi način razmišljanja sa ugovorenom razmenom, ali ukazuje se direktno ili indirektno i potreba za druga dva načina razmišljanja, političkim i onim gde se vrednuje darivanje bez uzvratne dobiti. Danas možemo reći, da ogranci ekonomije moraju biti shvaćeni kao različite dimenzije iste realnosti: u svima njima, u drugačijoj meri i na specifičan način, mora postojati aspekt uzajamnog humanizma. Privredna delatnost ne može se odvojiti od besplatnosti, koje predstavlja seme i hranu solidarnosti i osećaja dužnosti pred potrebama pravde i zajedničkog dobra, zajedno sa raznim njihovim subjektima i akterima. Radi se, u krajnjoj analizi, o konkretnom i dubokom ispoljavanju ekonomske demokratije. Solidarnost na prvom mestu znači da se svako oseća odgovornim za svakoga, što znači da se ona ne može prepustiti samo društvenoj zajednici. Ako smo ranije mogli da mislimo da je trebalo pre svega poželiti pravdu, da bi joj se darivanje potom samo pridodalo, danas znamo da se bez besplatnosti ni pravda ne može ostvariti. Potrebno nam je, tržište na kome slobodno, u jednakim uslovima i sa jednakim pravima, mogu raditi preduzeća sa različitim institucionalnim ciljevima. Pored privatne firme koja za cilj ima dobit i pored raznih oblika javnih preduzeća, mora biti mesta da se ukorene i izraze proizvodne organizacije sa uzajamnim i socijalnim opredeljenjem. I iz njihovog međusobnog konfrontiranja na tržištu, može se javiti neka vrsta hibridnog preduzetničkog nastupa, odnosno osetljiv sluh za civilizovanje privrede.

Trenutna kretanja u međunarodnoj ekonomiji, iskrivljena i disfunkcionalna do krajnjih granica, traže da se iz korena promeni i način na koji posmatramo preduzetništvo. Stari preduzetnički način razmišljanja i ponašanja nestaje, ali zato ustupa mesto nekim novim strukturama, koje izdaleka unose nadu. Jedna od najvećih opasnosti jeste da preduzeće polaže račune samo investitorima, gubeći na taj način svoju socijalnu komponentu. Usled širenja i potrebe za sve masivnijim kapitalom, sve je manje preduzeća u vlasništvu jednog ulagača sa osećajem dugoročne odgovornosti – a ne samo interesa kratkog daha – za život i rezultate svog preduzeća, i sve je manje preduzeća vezano za samo jednu teritoriju. Takozvana delokalizacija proizvodne delatnosti, u preduzimaču može da oslabi osećaj odgovornosti prema onima koji ostvaruju njegove interese, to jest prema radnicima, dobavljačima, kupcima, prirodnom okruženju i najširem okolnom društvenom miljeu, u korist akcionara koji nisu vezani za neki određen prostor i stoga su neverovatno pokretljivi. Međunarodno tržište kapitala, danas karakteriše velika sloboda delovanja. Istina je i da se širi svest o neophodnosti, da se društveno korporativna odgovornost podigne na viši nivo. Uprkos tome što etička gledišta od kojih danas kreće rasprava o društveno korpoprativnoj odgovornosti nisu sva kompatibilna sa savremenom sociologijom čovečanstva, izvesno je sve zastupljenije ubeđenje da preduzeće ne može da vodi računa isključivo o interesima svojih vlasnika, već mora da snosi odgovornost i za sve ostale kategorije subjekata koji rade u njegovom interesu: a to su zaposleni, kupci, dobavljači osnovnih sredstava za rad, lokalna zajednica.

Poslednjih godina svedoci smo rađanja jedne kosmopolitske klase menadžera, koji često rade isključivo po uputstvima akcionara, u stvari anonimnih fondova koji određuju direktorske plate. Ipak, i danas su brojni menadžeri koji su, dalekovidi, svakim danom svesniji dubokih veza između njihovog preduzeća i lokalnih zajednica. Moramo ozbiljno razmišljati o šteti koju transfer kapitala izvan zajednice, isključivo radi lične dobiti, može da nanese svim građanima zajednice. Pored ekonomske, investicija uvek ima i moralnu dimenziju. Sve ovo – moramo podvući – važi i danas, iako je u međuvremenu tržište kapitala u velikoj meri liberalizovano, dok savremeni tehnološki mentalitet može da navede na ubeđenje da je investicija samo tehničko, a ne humano i etičko pitanje. Nema razloga da negiramo da određeni kapital može da donese dobro i ako se uloži “van zajednice”, a ne samo “unutar zajednice”. Ali, moraju se pri tom poštovati obaveze proistekle iz pravde, vodeći računa i o tome kako je taj kapital nastao, i o šteti koja će ljudima biti nanesena time što isti nije uložen tamo gde je stvoren. Treba izbeći iskušenje da korišćenje finansijskih sredstava bude špekulativnog karaktera i da traži samo kratkoročnu dobit, a ne i održivost preduzeća na duge staze, njegovo verno služenje realnoj ekonomiji i senzibilitet da na odgovarajući i primeren način, podržava privredne inicijative i u zajednicama kojima je ekonomski razvoj preko potreban. Nema razloga da poreknemo da izmeštanje proizvodnje, kada sa sobom donese investicije i obrazovanje kadrova, može dobro činiti stanovnicima lokalne zajednice u kojoj je ugošćena. Rad i obuka univerzalna su potreba. Ali nije dozvoljeno preseliti proizvodni proces samo da bi se uživale posebne povlastice ili, što je još gore, radi izrabljivanja, a da pri tom istinski ne doprinesemo, nezaobilaznim činiocima stabilnog razvoja, rađanju jakog ekonomskog i društvenog sistema u lokalnoj zajednici.

OSTAVITE KOMENTAR:

Please enter your comment!
Please enter your name here