Talentovani i uspešni producent i reditelj, rodom iz Bora, Miloš Ljubomirović autor je kratkometražnog filma „Sjene“, čijim je nastankom i prikazivanjem na najbolji način dao doprinos obeležavanju stogodišnjice Sarajevskog atentata i početka Prvog svetskog rata. Filmsko ostvarenje koje se bavi sudbinom Gavrila Principa tokom boravka u češkom zatvoru „Terezin“ pobralo je sve simpatije publike, a sudeći prema daru i ambicioznosti ovog mladog umetnika, Borani će tek imati razloga da se ponose uspehom svog sugrađanina.
Miloš Ljubomirović rođen je u Boru, gde je i završio osnovnu i srednju školu.
Kakve te uspomene vezuju za period detinjstva i školovanja u Boru i koliko ga danas često posećuješ?
„Kao i kod svih ljudi, ostanu uglavnom lepa sećanja. Moja su naročito vezana za period srednjoškolskog obrazovanja. U kontaktu sam i dalje sa društvom i, iako sa većinom od njih ne živim u istom gradu, mogu da kažem da me za Bor vezuju i ta neraskidiva prijateljstva. Iz perioda osnovne škole često se setim košarke. Tu je bilo puno putovanja, pobeda, nešto i poraza, ali uvek kvalitetno provedenog vremena. Bor obavezno posetim jednom mesečno, najčešće vikendom, sa izuzetkom leta koje uglavnom celo provedem u rodnom gradu.
Posle završene Ekonomsko-trgovinske škole, Miloš se seli u Beograd i upisuje studije na Fakultetu organizacionih nauka, koje ubrzo i uspešno završava.
Nakon završenog Fakulteta organizacionih nauka usledile su master studije na Fakultetu dramskih umetnosti. Kada se javila ljubav prema umetnosti i zašto baš oblast filmske i televizijske produkcije?
„Ljubav prema umetnosti razvila se, zapravo, u porodici. Tata se profesionalno bavio fotografijom i amaterski slikanjem i uvek je nastojao da nas tome privoli. Stalno je pokazivao fotografije, trudio se da nam objasni tehnike koje je koristio u izradi. Meni je košarka u tim trenucima bila važnija, ali na kraju nisam mogao da pobegnem od sebe, od tih umetničkih gena. Filmsku i TV produkciju sam izabrao jer mi je u tom trenutku to bio najmanji mogući skok u odnosu na osnovne studije, a da se ipak bavim filmom, što je bila moja prvobitna želja. U neku ruku, može se reći da to i nije bio skok, već prirodna nadogradnja jer se na studijama filmske produkcije i dalje bavim organizacijom, samo što je ona sada usko vezana za film“.
Pre kratkometražnog filma „Sjene“ osvojio si nagradu za kratki film sa kojim si Srbiju predstavljao na Empire Awards festivalu u Londonu. Koliko ti znači iskustvo koje si tamo stekao i koliko je taj uspeh bio motivacija za veliki projekat koji je usledio?
„To iskustvo mi je bilo veoma dragoceno jer sam neposredno pre toga kupio kameru i to je prvi film za koji smo imali scenario i ideju šta hoćemo da radimo. U tom trenutku nisam puno znao o filmu i filmskom jeziku i sve je nastalo po nekom osećaju, a nagradu koju smo dobili bila je potvrda određene vrednosti našeg filma. Sigurno je to bila velika motivacija da nastavim da istražujem okom kamere i da se bavim filmom“.
Kratkometražni film „Sjene“ koji veliča herojstvo Mladobosanaca i Gavrila Principa nastao je kao master rad ovog mladog reditelja i producenta filma i predstavlja doprinos obeležavanju stogodišnjice Velikog rata.
Kako si došao na ideju da kratkometražni film koji je tvoj master rad bude baš ove tematike?
„Prva ideja bila je da radim dokumentarni film o Sarajevskom atentatu, ali istraživanjem istorijske građe i filmova na tu temu shvatio sam da je o tome već dosta rečeno, a da se malo zna šta se sa atentatorima kasnije desilo. Mene su uvek na filmu, koji se radi po istinitim događajima, zanimali natpisi na kraju gde se govori kako je ko završio i šta se kasnije dogodilo. Hteo sam od tih nekoliko rečenica da napravim film, a dodatno istraživanje tog perioda me je ubedilo da to i učinim. Našao sam puno fasinantnih likova i događaja i posle je bilo samo pitanje kako sve to spojiti u jedan film. U tome mi je najviše pomogao Srđan Banović, sa kojim sam o tome puno razgovarao i koji je na kraju i napisao scenario“.
Kakvo je bilo iskustvo raditi sa velikim imenima srpskog glumišta poput Nebojše Glogovca, Nikole Rakočevića, Dragana Petrovića Peleta i ostalih?
„Jako zanimljivo. To su glumci različitih generacija ali i karaktera, pa je komunikacija sa svakim od njih bila posebna, na drugačiji način smo dolazili do onogo što sam ja želeo u scenama. Nije bilo uvek lako do toga doći, ali su oni davali maksimum i ja sam im na tome veoma zahvalan“.
Pre velike premijere filma „Sjene“ u Domu omladine, koja je bila zakazana za 25. novembar 2014. godine, Borani su imali prilike da uživaju u Miloševom kratkometražnom ostvarenju.
Rudarsko-topioničarski basen Bor prepoznao je veličinu i značaj tvog projekta i omogućio pretpremijeru filma u bioskopu Zvezda. Koliko je u tom trenutku tebi značila pomoć institucije, ali i sugrađana koji su u velikom broju propratili taj događaj?
„Moja ideja od samog početka bila je da se film prikaže u mom rodnom gradu. Mislim da je značajno da se određeni kulturni događaji iz prestonice pomere u unutrašnjost pre svega jer su ljudi tamo želji kulturnog sadržaja. Puna sala bioskopa Zvezda je to i potvrdila. Drago mi je da je RTB prepoznao naše napore i omogućio da sa ekipom filma dođemo i pozdravimo borsku publiku. Meni je lično to puno značilo jer je mnogo ljudi iz našeg Bora podržalo film i hteo sam pretpremijerom da im se odužim.
Tom prilikom si najavio i izradu dugometražnog filma „Sjene“. Dokle se stiglo sa tim projektom danas, nakon skoro godinu i po dana?
„Projekat je trenutno na čekanju. Sa Cinnamon produkcijom ušao sam u taj poduhvat, obezbedili smo koproducente iz Austrije, Češke i Republike Srpske, ali da bismo pokrenuli tu koprodukciji potrebno je da nas podrži naš matični fond (Filmski centar Srbije). Nekoliko puta smo se prijavljivali na konkurse, ali je podrška izostala. Ostaje nada da će do nje doći na ovogodišnjem konkursu i da ćemo uhvatiti poslednji voz kako bi završili film do 2018. godine, kada je stogodinjica smrti Gavrila Principa i završetka Velikog rata“.
Koji su tvoji planovi za neki predstojeći period koji se tiču filmske produkcije i rediteljskog posla i da li očekuješ pomoć i podršku rodnog grada?
„Nadam se da ću i dalje imati podršku rodnog grada. Trenutno radim na dugometražnom dokumentarnom filmu sa temom srpske emigracije, konkretno visokoobrazovanim vozačima kamiona u Americi. Tokom priprema tog filma u Čikagu veliku pomoć sam dobio od naših Borana koji žive tamo. Učiniću sve da, kada dođe vreme, film prikažemo u Boru jer se ja tamo uvek rado vraćam“.
