U borskoj Narodnoj Biblioteci u četvrtak biće svečano uručena godišnja nagrada za „Knjigu godine borskog autora“, koja je pripala Banetu Dimitrijeviću za roman „Kako sam pevao sa ovcama“.
U borskoj Narodnoj Biblioteci u četvrtak biće svečano uručena godišnja nagrada za „Knjigu godine borskog autora“, koja je pripala Banetu Dimitrijeviću za roman „Kako sam pevao sa ovcama“.
Kako sam pevao sa ovcama druga je objavljena zbirka pripovedaka Branislava Dimitrijevića i sastavljena je od izabranih priča objavljenih na stranicama nedeljnika Borski problem i na književnom blogu „Kišobran„.
Branislav Dimitrijević je još u svojoj prvoj celovitoj knjizi pripovedaka „Pravi dan za u ribe“ (objavljena 2002. godine), nedvosmisleno pokazao da spada u pripovedače koji drže do snage same priče i zato on za predmet o kome će pripovedati uzima ono što u njegovom životu, kao i u životima većine ljudi zauzima važno mesto.
On motive za svoje priče nalazi u svakodnevnom životu, polazeći najčešće od kakve anegdote, banalnog događaja ili situacije, čiji će podtekst tako neznatnu pojavu učiniti literarnim sižeom.
Priča započinje in medias res, bez ikakve ekspozicije, čime se postiže osobita živost u pripovedanju, a završava se najčešće komičnom poentom. Iako je na prvi pogled izgledalo da je prvom pričom „Sever Marjan ili Priča bez kraja“ nagovestio promenu svog pripovednog vidokruga i okretanje temama koje su donekle nove u njegovom pripovedačkom opusu, već u narednoj nas je u tome razuverio, u potpunosti se vrativši tematici svoje prve pripovedačke zbirke.
On je, kako je sam naglasio u simpatičnom tekstu kojeg je jednostavno nazvao „Umesto pogovora“, pokušao da piše „uopšteno, evropski i svetski“, pokušao da piše o stvarima koje se tiču svakoga, a ne samo njega i njemu bliskih ljudi. Onda je, jednostavno, samom sebi priznao da mu to ne polazi za rukom: „priče o Boru i iz Bora borile su se da isplivaju na površinu. Da udahnu zagađeni vazduh punim plućima. Tražile su da žive. Izlazile iz olovke nepozvane, pojavljivale se na papiru ili monitoru kad sam im se najmanje nadao“. Njima se u potpunosti predao. Većinom u prvom licu ispričane, uverljivo, neposredno i lepo – ovo su priče o Boru i Boranima, o Pelivanu i „bazentu„, o mnogim zanimljivim ljudima, umetnicima i sportistima, poštenjačinama i naivčinama, gradskim spadalima i nesvakidašnjim ljubavnicima, o česmama i pesnicima, o književnim konkursima i mnogim lepim tradicijama u „našem gradu koji je, inače, čuven po tome što teško gradi tradicije, a lako ih ruši“.
Branislav Dimitrijević, za razliku od mnogih, vidi ono što je lepo i piše o onome što je lepo. Za njega grad o kojem piše nije neko sivo, prljavo, zagađeno rudarsko mesto, jalovište, olovno nebo, reka ljudi namrgođenih, nesrećnih, zabrinutih lica. To svako može da vidi.
Navodi se, između ostalog, u Saopštenju koje je izdala Narodna Biblioteka na svome zvaničnom sajtu, povodom izabora za knjigu godine.
Laskava nagrada borskom online i offline piscu biće uručena na svečanosti, u četvrtak 19.marta 2009.godine sa početkom u 18h. Nakon dodele nagrade posetioce u Narodnoj Biblioteci očekuje atipično književno veče sa mnogo muzike i drugih iznenađena u režiji Baneta Dimitrijevića.
