Odgovorna vlast

Pravna dimenzija vlasti predstavlja odgovornost pred sudom, svih javnih službenika (izabranih i neizabranih) za zakonitost svog rada. U tome je osnovno značenje „vladavine prava“ – da oni koji vode politiku, donose i sprovode zakonska i podzakonska akta, moraju da se ponašaju u okvirima zakona i ustava, na osnovu propisane i ograničene moći.

 

 

Dimenzije odgovorne vlasti

Pravna dimenzija vlasti predstavlja odgovornost pred sudom, svih javnih službenika (izabranih i neizabranih) za zakonitost svog rada. U tome je osnovno značenje „vladavine prava“ – da oni koji vode politiku, donose i sprovode zakonska i podzakonska akta, moraju da se ponašaju u okvirima zakona i ustava, na osnovu propisane i ograničene moći. Politička dimenzija vlasti predstavlja odgovornost, parlamentu i javnosti za opravdanost politike koju sprovodi (planiranje i realizaciju prioritetnih aktivnosti). Neizborne stručne službe su odgovorne izvršnoj vlasti, dok je izvršna vlast odgovorna javnosti neposredno preko izbornog procesa i parlamentu (zakonodavnoj vlasti) koji je odgovoran biračima. Finansijska dimenzija vlasti predstavlja odgovornost, za gazdovanje budžetom – javnim sredstvima poreskih obveznika (javnim prihodima i rashodima), samo u svrhe odobrene od strane zakonodavne vlasti, na najekonomičniji način. Ova odgovornost podrazumeva profesionalni nadzor i nezavisnu zakonsku reviziju upravljanja javnim budžetom. Svaka od ovih tri dimenzija odgovorne vlasti, doprinosi demokratskom načelu javne kontrole vlasti. Pravna i finansijska odgovornost obezbeđuju se preko profesionalnih tela, koja deluju uz određeni stepen nezavisnosti od neposrednog javnog i političkog uticaja i koja su odgovorna svom profesionalnom kodu i praksi. Međutim „konačnu i poslednju instancu“ odgovorne vlasti predstvalja politička dimenzija. „Politička vizija“ uglavnom je definisana partijskim programom „lidera i političkih eksperata“.

Kako parlament (skupština) doprinosi odgovornosti vlasti?

Parlament ima glavnu ulogu u obezbeđivanju političke i finansijske odgovornosti izvršne vlasti. On to čini pre svega, kroz svoju moć da donosi zakonom propisanu regulativu, kroz procedure kojima se obezbeđuje javna i profesionalna rasprava. Jedna od osnovnih nadležnosti parlamenta je i da prati i nadgleda rad izvršne vlasti. Efikasnost s kojom parlament izvršava svoju ulogu odezbeđivanja odgovorne vlasti, zavisi delimično od njegovih pojedinačnih članova i njihove samostalnosti mišljenja. Tradicionalno se veruje da je za garanciju nezavisnosti, članovima parlamenta dovoljno zajamčiti krivičnu neodgovornost za sve što kažu u parlamentu, tako da slobodno mogu reći sve što im je na umu. Međutim, imajući u vidu složenost današnjih poslova javnog upravljanja, poslanici mogu biti efikasni jedino ako imaju na raspolaganju zadovoljavajuće istraživačke službe i pristup spoljašnjoj ekspertizi. Takođe je važno, da poslanici nisu vezani za svoje partijske pozicije toliko da njihove kritičke sposobnosti otupe. Tamo gde su članovi zavisni od partijske hijerarhije, mnogo je manja verovatnoća da će odstupiti od „partijske linije“.

Uloga opozicije

Ne bi trebalo zanemarivati važno mesto, koje u nadzoru nad vlastima ima organizovani partijski sistem. Zadatak zvanične opozicije, nije samo da bude alternativa (vlast u senci), nego i da koordinira nadzor vlasti, podvrgavajući njen rad neprestanoj kritici. Obično se to smatra najmanje privlačnom stranom parlamentarnog posla, pošto često ostavlja utisak „suprostavljanja koje je samo sebi svrha“ a nezavisno od vrlina neke mere koju vlast predlaže. Pa ipak, kao što je moderna uprava visoko organizovana i proces njenog nadziranja mora biti takav. Odgovornost za to delimično pada na one partije, koje ne podržavaju trenutnu vlast i koje bi trebalo da budu sposobne da neustrašivo kritikuju, ne dovodeći time u pitanje vlastiti patriotizam.

Može li svako postati član parlamenta (poslanik/odbornik)?

Poslanici se biraju ne zbog nekih specijalnih veština koje poseduju, nego zato što im se poverava: svesno izvršavanje poslova odbrane interesa zakona i ustava, pažljivo praćenje rada vlasti i borba za predizborne programske aktivnosti zbog kojih su izabrani. Svako ko je inteligentan, savestan, organizovan i artikulisan, sposoban je da obavlja parlamentarne poslove, nezavisno od toga čime se predhodno bavio. Poslanik mora imati na raspolaganju, neophodno vreme i mogućnosti, da bi svoj posao radio uspešno. S vremenom će steći i iskustvo, ali neophodni uslov za izbornu odgovornost je, da ona ne predstavlja doživotni zagarantovani posao. Iako mnogi mogu raditi posao poslanika, malo njih ga zaista radi. Put do toga je obično dugačak i naporan. Gotovo bez izuzetka, mora se pripadati nekoj političkoj partiji i raditi za nju niz godina. Partijski poslanici trebaju da ubede „partijski izborni štab“ da odgovaraju funkciji poslanika u takmičenju s drugima. Verovatno će morati da učestvuju neuspešno nekoliko puta na izborima, pre nego što dobiju pobednička mesta ili položaj na partijskoj listi. Čak i onda, godina može ispasti loša za partiju! Tako da je budućem članu parlamenta, potrebno mnogo odlučnosti i sreće. Samo oni s jakim interesovanjem za javne poslove i spremnošću da rade prekovremeno, završavaće uspešno svoje parlamentarne planove i obaveze.

Treba li poslanicima dozvoliti da imaju neki drugi plaćeni posao?

Parlamentarni poslovi nisu stalni (tokom čitave godine), pa je i parlamentarni prihod sam po sebi nedovoljan (ili nepostoji), tako da u politiku ne privlači najtalentovanije ljude. Ipak, posao van parlamenta, drži poslanike u dodiru sa „stvarnim svetom“. Međutim, navedeni argumenti nisu baš uverljivi, jer parlament možda ne zaseda tokom čitave godine, ali je parlamentarni rad stalan i zahtevan, pa čak i svakodnevan. Birači bi trebalo da očekuju profesionalan i kontinuiran rad poslanika i pritom budu spremni da izdvoje materijalna sredstva za plate srazmerne njihovim odgovornostima. Najefikasniji način da poslanici ostanu u dodiru sa stvarnim svetom, je da imaju redovne susrete sa ljudima iz svih delova društvene zajednice i da sa njima razgovaraju o problemima i mogućnostima za njihovo rešavanje. Iako je praksa da poslanici primaju honorare ili „nagrade“ od onih čije interese zastupaju u parlamentu rasprostranjena u mnogim parlamentima, ona nije poželjna. Teško je zamisliti, kako poslanici mogu savesno da predstavljaju interese birača, ako ih u isto vreme plaća neka posebna korisnička grupa. Karakteristična crta položaja poslaničke grupe, je da ih birači mogu iznenada i opozvati, ne nužno zbog greške u radu, već zato što predizborne programske aktivnosti partije, nisu realizovane ili su neprihvatljive.  

Kako se može suzbiti politička korupcija?

Politička korupcija – zloupotreba javne službe vlasti za privatne ciljeve, može se događati na svakom nivou vlasti i u svakom političkom sistemu. Iako u nekim demokratskim sistemima može biti ignorisana kao očekivani „funkcionerski dodatak“ i prihvaćena zdravo za gotovo u takmičenju za niz pogodnosti i nagrade trgovanja vlasti, ona uništava poverenje između poslanika i njihovih birača i podriva veru u demokratski proces, do tačke u kojoj ljudi prestaju misliti da demokratija zaslužuje odbranu. Zbog toga se prema političkoj korupciji treba ponašati ozbiljno i učiniti sve da se minimalizuje, čak i ako nikad ne može da bude potpuno suzbijena. Politička korupcija cveta u uslovima: gde javni službenici imaju srazmerno male ili neodgovarajuće plate ili gde javna služba predstavlja jedini društveni put do pristojne zarade, gde su ekonomske mogućnosti u privatnom sektoru posebno zavisne od diskrecionih odluka vlasti, i gde su male šanse da se bude otkriven i kažnjen. Ovim uslovima sugerišu se suprotnosti: platiti javne službenike pristojno mada ne preterano u poređenju sa drugim poslovima, podvrgnuti sve odluke vlasti koje utiču na privatne ekonomske činioce jasno definisanim pravilima i procedurama, i kombinovati otvorenost vlasti sa neustrašivom sudskom istragom, ako se sumnja na nelegalnost javnih postupaka i procesa. Najbolja vakcina protiv korupcije je s vremenom razvijena kultura i tradicija javne službe vlasti bez lične koristi, koja nije suviše prožeta tržišnom filozofijom maksimalizacije pojedinačnog interesa. Ni jedna od ovih mera, nije nimalo laka, tamo gde je problem postao hroničan i duboko ukorenjen.

Kakav doprinos mogu pojedinci dati odgovornosti vlasti?

U demokratskim društvenim zajednicama, građani imaju na raspolaganju važne kanale za žalbe protiv službenika vlasti, kada su njihovi interesi oštećeni nezakonitim odlukama ili administrativnim zloupotrebama (zanemarivanjem, kašnjenjem, proizvoljnošću…). Za odluke koje prekoračuju zakonski definisana ovlašćenja vlasti, postoji mogućnost žalbe sudu. U slučajevima administrativne zloupotrebe, postoji mogućnost ispravke preko obraćanja svom poslaniku ili kancelariji ombudsmana (koji ima posebnu odgovornost za procenjivanje validnosti pojedinačnih žalbi protiv odluke izvršnih vlasti). Nedavno je razvijena i institucija „građanske povelje“ kojom se nadoknađuju propusti službenika vlasti da odgovore određenim standardima.

Sve ovo, može se smatrati primerima odgovornosti koju iniciraju pojedinci, nasuprot institucionalnim oblicima odgovornosti. Oni služe kao važna opomena, da je glavna mušterija službe vlasti najšira javnost i da su krajnji fokus procesa pravne, političke i finansijske odgovornosti vlasti, sami građani zajednice.