Uprkos sveukupnom kolapsu, Bor ni danas nema, valjanu analizu uzroka svog ekonomskog posrtanja. Umesto analize, građanima se nude površna objašnjenja, na ivici fraze. Lokalni političari i menadžeri, uveravaju javnost da su lokalne muke, posledica loše vođene ekonomske politike države i svetske ekonomske krize.
„Čovek ne menja prirodu, već priroda menja njegove navike i osobine“.
Uprkos sveukupnom kolapsu, Bor ni danas nema, valjanu analizu uzroka svog ekonomskog posrtanja. Umesto analize, građanima se nude površna objašnjenja, na ivici fraze. Lokalni političari i menadžeri, uveravaju javnost da su lokalne muke, posledica loše vođene ekonomske politike države i svetske ekonomske krize. Ove zablude će bliska budućnost, već u toku 2010.godine razvejati. Bor će verovatno ostati u stanju hronične krize i kada srećniji deo sveta iz nje izađe.
Najčešći ekonomski problemi Bora, mogu se na svakom koraku primetiti u nereformisanoj lokalnoj zajednici (lokalni političari, javni i privredni menadžment, administracija, logistika…), koja nije stvorila institucionalni i lokalni partnerski okvir za privlačenje inostranih ulaganja, razvoj malih alternativnih biznisa i građanskih inicijativa, radi zapošljavanja omladine i stanovništva zajednice. Nažalost i ovakvo objašnjenje, uopšteno je i previše jednostavno. Objašnjenja za sveukupni lokalni kolaps, leže u odgovorima na pitanja: Zašto se još uvek troše postojeća sredstva za otklanjanje posledica? Zašto se nikad ne planiraju namenska sredstva za rešavanje uzroka posledica?
Bez obzira na mnoštvo lokalnih institucionalnih manjkavosti, u Boru se „dominantno investira“ u aktivnosti, koje se lako mogu kartelizovati ili monopolizovati, sve ostalo je „neatraktivno“. Uprkos besmislenim povoljnostima koje nudi lokalna zajednica i njene spremnosti da čini ustupke koji su često i preterani, pravih investicionih poduhvata nema nigde u gradu. Uzroci ovog problema nisu vezani za loš institucionalni okvir, već za promašenu lokalnu ekonomsku politiku. Bor nema prepoznatljivu razvojnu strategiju (bez RTB-a, koji je trenutno državno preduzeće, koje će se kad tad privatizovati, sa ili bez strateškog partnera „ako nam u međuvremenu država, još povoljnije ne pomogne i reši ovaj naš problem“), pa je ekonomski razvoj (u skladu sa vladajućom radikalno-neoliberalnom teorijom) naivno prepušten vremenu.
Slabosti nisu evidentne samo u sferi lokalne ekonomske politike. Lokalni ekonomski razvoj ugrožavaju dva osnovna problema, koja se ne mogu otkloniti u kratkom roku. Prvo, Bor ima neatraktivnu lokalnu infrastrukturu (drugi gradovi u državi, imaju mnogo povoljniju). Sa manjim nijansama, ovo se odnosi na skoro sve segmente: regularan urbanistički plan, uređene industrijske i trgovinske zone, putnu, železničku i telefonsku mrežu, vodovod i kanalizaciju, energetsku infrastrukturu… Zaštita životne sredine, predstavlja poseban segment, kojim će se vrlo teško i ko zna kada, upravljati prema standardima razvijenih. Problem je utoliko veći, jer je Bor dosta udaljen od „osnovnog ekonomskog raja Srbije – Beograda“. Bez kvalitetno uređene i u kontinuitetu održavane infrastrukture, razvojne ekonomske šanse Bora su bezznačajne.
Da bi se lokalni problemi rešili, potrebna su ogromna ulaganja po svaku cenu (rezanje budžetske i lične potrošnje) i na svaki način (pad i onako niskog životnog standarda građana). Umesto toga, lokalna zajednica politikom neekonomskih cena, dodatno potkopava sopstvenu infrastrukturu, kreira neodržive cenovne disparitete i stvara klimu hronične deinventivnosti. U gradu sa zastarelom infrastrukturom, stanovništvo plaća energetske i komunalne usluge, puno jeftinije ili skuplje (prema potrebama lokalnih operatera, koji ne pružaju odgovarajuće usluge građanima) od tržišnog proseka, a sve ostalo plaća oko proseka (takođe, prema potrebi). Otklanjanje ovih virtuelnih dispariteta, najvažnije je za finansiranje razvoja infrastrukture i normalizovanje potrošačkih navika lokalnog stanovništva.
Drugo, Bor nema dovoljno disciplinovanu, kvalitetnu radnu snagu i preduzimljivu građansku inicijativu, kojom može privući i razvijati nove investicione projekte. Veliki broj kvalifikovanih građana, profesionalaca i omladine, napustio je svoje rodno mesto i taj proces se nastavlja. Obrazovni sistem i van nastavne edukativne aktivnosti, takav gubitak ne mogu brzo i kvalitetno nadoknaditi, jer su sve manje u funkciji tržišta i potreba savremene ekonomski održive zajednice, a sve više postaju „unosan biznis akademskih preduzetnika i menadžera“. Ovakav trend, idealno se uklapa sa opsesivnom potrebom roditelja, da im deca po svaku cene završe fakultet, studirajući bilo šta, bilo gde, ma koliko da traje i koliko da košta. Bez reformskog kursa u sticanju i primeni savremenih naučnih, razvojnih i tehnoloških, obrazovnih nastavnih i vannastavnih veština i iskustva, prema globalnim zahtevima razvijenih tržišta u okruženju, u Boru će se nastaviti negovanje kadrova za „kafiće i industriju magle“.
Životni standard većine građana je u padu. U javnosti je idalje zastupljeno shvatanje, da se ljudima pruža više prilika u „boljim i većim gradovima države“ i inostranstvu. Prisutnost pesimističnog raspoloženja među mladima je veoma zabrinjavajuća. Dominira mišljenje da su korupcija i loše vođenje grada, široko rasprostranjeni. Većina građana je mišljenja, da se njihov grad, već duži vremenski period u kontinuitetu kreće, bez kormilara u nepoznatom pravcu. Kao takav, grad ima na raspolaganju, samo dve opcije. Jednu predstavlja, definisanje i realizacija strateških prioritetnih aktivnosti, revitalizacije, ekonomskog razvoja i integracije, dok drugu karakteriše, put u nepoznato. Fraza koja nam je uvek bila bliža „sad ili nikad“ , danas može predstavljati, veoma važan korak, za sve građane Bora.
Ako građani svoj aktivizam ne usmere na jačanje i izgradnju strateških razvojnih kapaciteta lokalne zajednice, fraza bi predstavljala samo prividnu promenu, sa karakterom neartikulisanog političkog aktivizma. Trenutak u kome se nalazimo, zahteva od nas, razvoj i realizaciju pozitivnih događaja u našem neposrednom okruženju.
Lokalne zajednice koje su „sertifikovale svoje razvojne napore“ ukazuju na realnu mogućnost i činjenicu, da su za svoj razvojni ambijent i sliku u boji „krivi“ sami meštani zajednice. Lepša budućnost pripada „lepšima“ i njihovom uzajamnom razumevanju i partnerstvu. Ovakvu šansu, dali su sami sebi građani: Kragujevca, Loznice, Inđije, Niša, Pirota, Zrenjanina, Rume, Lapova, Sremske Mitrovice…Gde smo mi, Borani!
Goran Stojanović
