Planinarsko društvo „Via Adventure“ nastalo je iz entuzijazma više planinara, a u prvim redovima nalaze se Anđelka Stojanović i Tijana Stajić. Njihovi putevi do planina bili su različiti, ali ih je spojila ista strast – osvajanje vrhova i želja da tu ljubav podele sa drugima.
Iako mnogi planinarenje doživljavaju pre svega kao rekreaciju, predstavnice ovog društva ističu da je reč o jednoj od najstarijih aktivnosti koja ima jasno definisane sportske discipline i takmičenja.
„Pored pešačenja u prirodi, koje je najpoznatije, postoje i skajraning, planinarsko trčanje, orijentacija, penjanje na veštačkoj i prirodnoj steni. Sve ove discipline imaju takmičenja gde se planinari nadmeću pojedinačno ili ekipno, prikupljaju bodove i osvajaju medalje. Tu su i alpinizam, visokogorstvo i speleologija, koji takođe pripadaju planinarskom sportu“, objašnjava Anđelka Stojanović.
Zanimljivo je da su u prošlosti, u zavisnosti od uspeha planinara u svetu, dodeljivane i olimpijske medalje, pa su na taj način bili priznati u okviru olimpijskog pokreta.
Kada je reč o prvim koracima, Anđelka kaže da je u planinarenje ušla relativno kasno, u dvadesetim godinama, na nagovor majke.
„Naravno da sam protestovala. Sa 20 godina izlet ne vidiš kao celodnevno pešačenje. Međutim, perspektiva mi se brzo promenila. Posle nekoliko planinarenja shvatila sam koliko znači izaći iz svakodnevnog ‘balona’ u kojem srećemo iste ljude“, kaže ona.
Počeci Tijane Stajić su nešto drugačiji, jer je nju upravo Anđelka uvela u svet planinarenja i dodatno približila aktivnost. Prvi noćni uspon na Rtanj ostavio je na nju snažan utisak.
„Specifično je kretati se noću i čekati izlazak sunca na vrhu. Okuplja se ogroman broj ljudi, svi su dobro raspoloženi i atmosfera je bila događaj za mene. Posebno mi je značio osećaj zajedništva i podrška ekipe. Umesto pritiska, dobila sam ohrabrenje i već sledećeg vikenda krenula na novu turu. Moja priča je ljubav na prvi pogled“, priseća se Tijana.
Godine su prolazile, a njihove ambicije su rasle – želele su da se popnu na veće nadmorske visine. Tako su se okrenule visokogorstvu, disciplini koja podrazumeva uspone iznad 3.500 metara, odnosno preko 2.000 metara u zimskim uslovima. Kako takvih planina nema u Srbiji, odlučile su da krenu put evropskih vrhova, a njihova prva ekspedicija ove vrste bio je Ararat, najviši vrh Turske, visok 5.137 metara.
„Taj uspon za mene ima poseban značaj. Ekspedicija je realizovana 2021. godine, kada sam radila na doktoratu i želela da pomerim svoje granice – da iste godine odbranim doktorat i pređem 5.000 metara. Izbor je pao na Ararat. Iskustvo je bilo fenomenalno. Naučile smo šta znače disciplina, boravak u šatoru i koliko su poštovanje lokalnog stanovništva, dobra priprema i kvalitetna oprema važni za uspeh“, ističe Anđelka Stojanović.
Nakon toga, osvojeni vrhovi širom sveta počeli su da se nižu. Najpre su se popele na najviši vrh Severne Afrike, Tubkal u Maroku, visok 4.100 metara, a potom i na najviši vrh Austrije, Grosglokner, na 3.798 metara. Upravo tamo su se prvi put susrele sa tehničkim usponom, vrstom planinarenja koja nosi znatno veće rizike.
Posle godina planinarenja u raznim udruženjima, želele su da se na Kilimandžaro popnu pod sopstvenom zastavom. Upravo iz te ideje nastalo je Planinarsko društvo „Via Adventure“.
„Kilimandžaro je temelj našeg društva i na njemu želimo da gradimo priču o prenosu znanja, iskustva i ljubavi prema planinama. Visok je 5.895 metara. Kako je uspon bio u februaru, nismo imale mogućnost visinske pripreme, pa smo se oslanjale isključivo na kondiciju. U lokalnoj atmosferi ‘Hakuna Matata’ upustile smo se u izazov koji je bio fizički zahtevan, ali ni psihički nije bio lak. Krenule smo iz podnožja i svakog dana savladavale oko 1.000 metara visine. Posebnost ovog uspona je prolazak kroz više bioma – od kišne šume, preko alpske pustinje sa niskom vegetacijom, do zone bez rastinja, takozvanog mesečevog pejzaža, gde su nas na kraju dočekali sneg i minus, ali nas je vreme poslužilo“, priseća se Tijana Stajić.
Za godinu dana postojanja društvo je organizovalo brojne akcije u Srbiji – Rtanj, Stol, Krš, Beljanicu, Miroč – ali i uspone širom Evrope, poput Pirina u Bugarskoj, El Teidea u Španiji, Marmolade i Gran Paradiza u Italiji.
Kako ističu, jedna od najvećih prednosti planinarenja jeste to što njime može da se bavi svako. Ipak, savetuju da je za početak bolje priključiti se organizovanim akcijama, jer su podrška grupe i iskustvo vodiča dragoceni, naročito u nepredviđenim situacijama. Važnu ulogu ima i oprema.
„Za početak je najvažnija osnovna oprema kako bi se čovek osećao prijatno tokom višesatnog hodanja – dobra obuća, garderoba koja štiti od vlage i mogućnost prilagođavanja temperaturi. Ranac, voda i obrok su sasvim dovoljni. Kako ambicije rastu, raste i potreba za ozbiljnijom opremom i znanjem. Svako ko se učlani u planinarsko društvo trebalo bi da prođe osnovnu obuku, gde uči kako da se kreće po planini, kako da reaguje u različitim uslovima i donosi odluke u skladu sa okruženjem“, objašnjava Anđelka.
Ulaskom u drugu godinu rada, želja im je da prošire članstvo i podstaknu što više ljudi da izađu u prirodu.
„Volele bismo da pozovemo sve koji žele da se pokrenu. Svi smo danas izloženi stresu i ekranima, a boravak u prirodi svima nam je potreban“, poručuje Tijana.
Objavljeni medijski sadržaj je nastao u okviru projekta „Put ka vrhu: Sportski duh Bora“, koji je sufinansiran iz budžeta grada Bora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Pratite nas na Google News-u:
