Možda su pogled unapred i pogled usred borbe, u svakodnevnom životu potpuno zasebne stvari, ali gledano „u dalj“ među njima postoji i nekoliko podudarnosti. Ni u jednom se ne gubi iz vida, da su utoliko bolji, ukoliko se koriste strategijom, kako bi se izbegla disharmonija procene.
„Borba je sastavni deo života, ali je bez borbe pobeda ipak najbolja“
Možda su pogled unapred i pogled usred borbe, u svakodnevnom životu potpuno zasebne stvari, ali gledano „u dalj“ među njima postoji i nekoliko podudarnosti. Ni u jednom se ne gubi iz vida, da su utoliko bolji, ukoliko se koriste strategijom, kako bi se izbegla disharmonija procene. I u jednom i u drugom slučaju, je neophodno poznavanje problematike, koja predstavlja ključ za njeno rešavanje.
Najdelotvornije je ono znanje i strategija, koje „rat“ čine nepotrebnim. Pritom postoje nekoliko nivoa pristupa. Najbolje vojskovođe pobeđuju, dok su planovi „neprijatelja“ u začetku. Osrednje vojskovođe, sprečavaju „neprijatelja“ da sklopi saveze. Samo najgore vojskovođe, planiraju i napadaju svoje „neprijatelje“. Nasilni ljudi nisu nemilosrdni kao što izgledaju, već su osećajna stvorenja. Oni su nemilosrdno sasekli ljudsku osećajnost, kako bi otkrili pravu prirodu slobodnog čoveka. Na taj način istinska nemilosrdnost, postaje potpuna objektivnost bez prisustva emocija, koja prodire u srž svake konkretne situacije i iskazuje pohlepu i želju za posedovanjem, koja je u korenu svake agresije. Tek nakon toga, instinska nemilosrdnost, posvećuje se razmišljanju o savršenom čoveku i društvu. Greška je „samo u tome“ što nasilnici „nemilosrdni pristup i nečovečnost“ ne praktikuju prema sebi kao jednu vrstu vežbe, u culju razrešavanja unutrašnjih i spoljašnjih konflikata „slobodnog uma“.
Sagledavanjem svih faza „ratovanja“ počevši od prve faze u kojoj se javljaju nepoverenje i zahlađuju odnosi, pa sve do ekstremne faze kada se krene u borbu i osvajanja, kao na jedan oblik masovnog uništavanja ljudi i bogatstva „učesnici ratova i čovečanstvo“ postaju svesniji važnosti ličnih i društvenih vrlina, pri čemu se paradoks koristi radi pomeranja nevidljivih granica svesti. Možda je paradoks baš u tome, što je neophodno govoriti protiv rata i borbe. I dok se vodi rat protiv rata „na svojstven način“ uvlači se u protivničke redove, otkrivaju njihove tajne i izazivaju korenite promene u njihovim srcima.
Strategijska procena borbe predstavlja „područje smrti i života – stazu opstanka i propasti“ koja se mora dobro proučiti radi otkrivanja istine, upoređivanjem i rasuđivanjem na osnovu: „puta, vremesnkih uslova, terena, komandovanja i discipline“. Put podrazumeva „motivaciju ljudi“ radi prihvatanja ciljeva svojih vođa, da bez straha od opasnosti podele zajednički rizik borbe. Vremenski uslovi podrazumevaju „pravi trenutak i uslove borbe“. Pod terenom se podrazumevaju „udaljenost, prohodnost, bezbednost“. Komandovanje predstavlja „stvar“ inteligencije, poštenja, humanosti, hrabrosti i strogosti. Disciplina podrazumeva „organizaciju i sistem komandovanja“ i logističku podršku.
„Svaki general poznaje“ strateške uslove procene borbe. Oni koji ih bolje znaju „pobeđuju“. Oni koji ih manje znaju „bivaju pobeđeni“. Strateškim organizovanjem manevra „trupa“ na osnovu povoljnih okolnosti, stiče se prednost na samom početku borbe. Zavaravanje protivnika, predstavlja sastavni deo borbe. Kada je „vojska“ sposobna, pretvara se da je nesposobna. Kada je „vojska“ jaka, pretvara se da je slaba…
Uvlačenjem „neprijatelja“ u borbu i glumom nereda u svojim redovima, može se zbuniti protivnik i lakše vojevati pobeda. Kada je „neprijatelj“ kompaktan, potrebno je pripremati se za borbu i ako je jači, izbegavati ga. Moguće je unošenje zbrke u protivnički tabor, služeći se njegovom sujetom i gnevom. Skromnošću, umaranjem i izmicanjem, budi se oholost i stvara razdor u redovima „neprijatelja“. Napad sledi, kad je protivnik nepripremljen i kada on to ne očekuje. Zbog toga, „strateški raspored jedinica i poteza oružanih snaga“ ne smeju biti prerano otkriveni.
Najveću strategijsku prednost ima onaj general, koji pre nego što krene u borbu (još dok se nalazi u „komandnom štabu“) proceni da su se stekli svi neophodni uslovi da njegova vojska „porazi protivnika“. Bez pravog strategijskog aduta je onaj general, koji pre bitke proceni da je pobedu nemoguće ostvariti. Ko ima strategisku prednost pobeđuje, ko je nema biva poražen. Gubitnička opcija svih onih generala koji nisu razradili nikakvu strategiju, predstavlja totalni poraz. Gledajući na stvari iz ovog ugla, sa sigurnošću mogu da znam, ko će biti pobednik, a ko gubitnik.
