Milan Obradović je sinoć predstavio svoju knjigu „Prečnik stranim rečima i izrazima“ pred borskom publikom u Narodnoj biblioteci Bor.
„Prečnik stranim rečima i izrazima“ je rečnik koji broji preko 7500 leksičkih jedinica i njihovih rečničkih članova. To je ujedno i priča između Ranka i Branka, dvojice prijatelja, laika, koji komentarišu reči koje su izabrane kao zamena za tuđice u „Prečniku“ ili komentarišu samo korišćenje tuđica.
„Ranije smo imali „Rečnik stranih reči i izraza“, kao što je Milan Vujaklija. Pre 20–30 godina sam ja to koristio. A ovo je „Prečnik stranim rečima i izrazima“ i odnosi se na prepreku, odnosno da se ispreči upotrebi stranih reči i izraza tamo gde nije potrebna. A s druge strane ima i to kao prečnik, u smislu prečnik – to je ona najduža tetiva srpskog jezičkog kruga. Znači da obuhvati taj jezik, nepatvoreni srpski, neiskvareni. Mi živimo u vremenu gde se priča onako nakaradno, što bi se reklo“, objasnio je Milan Obradović.
Recenzenti Prečnika su dr Ružica Levuškina, viša naučna saradnica na Institutu za srpski jezik SANU, koja smatra „da će više nego dobro poslužiti očuvanju srpskog jezika i pisma u vremenu u kojem su isti preterano izloženi uticajima stranih jezika od kojih je sve teže odbraniti se“, ali i čuveni Matija Bećković.
„Pridružujem se pouzdanoj reči Ružice Levuškine. Prečnik se u ovom presudnom času ukazuje kao nasušni Rečnik srpskog naroda, a Milan Obradović kao bogomdani, dostojni sin i potomak Mitra Pešikana, jednog od zakonodavaca srpskog jezika“, navodi Matija Bećković u svojoj recenziji.
Milan Obradović, kroz svoj književni i javni rad ističe važnost očuvanja srpskog jezika, ali i dodaje koliko je to značajno za očuvanje jednog naroda.
„Stari naš srpski jezik, odnosno staroslovenski, za reč jezik i za reč narod govorio je „jazik“. Samo se razlikovalo to „ja“. Dakle, to dovoljno govori da su narod i jezik neraskidive suštine i koliko je jezik važan. Ja sam predstavio danas i knjigu koja je odmah posle „Prečnika“ izašla, to je poema u istom izdanju Prometeja iz Novog Sada, zove se „Šta hoćeš mene, ženo“, i govori u stvari, to je neki duh, poema duha vremena. A duh vremena u stvari smo mi“, dodao je Obradović.
Milan Obradović je rodom iz Inđije. Doktorirao je eksperimentalnu fiziku u Belgiji, a posao ga je odneo i u Portugal. Žena, koja je Ruskinja, i on su odlučili da žele da se vrate u Srbiju i da tu kreiraju svoj život. Nastanili su se u selu u Valjevskom okrugu, imaju osmoro dece i ističu značaj povezivanja sa prirodom i pogubnom uticaju najnovijih tehnologija.
„Ali mi imamo sada one onesposobljivače naše dece, a to su tehnologije. Tako da moramo svim silama da se potrudimo, prvo mi sami, da budemo primer toj deci. Da i oni sami ne posežu za, kako ja to zovem, tim prstarenjem, odnosno gore-dole po vestima i šta već ide. Tako da se borimo i sa tim tehnologijama, da se nauči nešto. Ja sam te jezike, kad sam bio u inostranstvu i živeo, učio, i ovde sam ih učio, i to mi je davalo isto silu da volim svoj jezik. Tako da, iako sam fizičar, naučnik, svakako jezik je nešto što… u početku beše reč, u početku beše jazik. I neka ostane tako jazik, odnosno onaj jazik – to je narod. U početku beše narod, može i tako da se kaže“, zaključio je Milan Obradović.
Pratite nas na Google News-u:
