Siniša Vladimirović – Siki jedno je od onih imena koja se u Boru ne vezuju samo za sport, već za istrajnost, karakter i dugogodišnju borbu da se vrednosti sačuvaju u vremenu koje ih često potiskuje. Njegova priča nije priča o brzom uspehu, reflektorima i prečicama, već o godinama rada u tišini, o salama bez opreme, treninzima bez garancije da će se ikada isplatiti i veri da sport može i mora da bude više od rezultata.
U kik-boks je ušao još kao mladić, mnogo pre nego što je Kik-boks klub „Bor” postao ono što je danas. Kada je klub osnovan, nije postojala infrastruktura, niti sistem. Postojala je samo želja da se napravi nešto trajno. Godinama je bio i takmičar i trener, noseći klub na sopstvenim leđima, često balansirajući između lične karijere i opstanka kolektiva.
„Dvadeset i više godina je ovde bilo mnogo rada, odricanja i nerazumevanja. Dugo smo egzistirali bukvalno na čistom entuzijazmu. Odvajali smo od svojih plata da bismo otišli na takmičenja, trenirali smo u sali bez opreme, sami postavljali osvetljenje. U tim godinama nije bilo tapšanja po ramenu, ali je postojala vera da to što radimo ima smisla“, kaže Vladimirović.
Prelomni trenutak u njegovoj sportskoj biografiji desio se onda kada je odlučio da se povuče iz ringa i u potpunosti posveti radu sa mladima. Ličnu ambiciju zamenio je dugoročnim ciljem – stvaranjem sistema koji će trajati i bez njega.
„U jednom trenutku sam shvatio da kao pojedinac mogu da imam ograničen domet. Kada sam prestao da se takmičim i kada sam svu energiju usmerio na trenerski rad, stvari su počele da se slažu. Poklopilo se i sa dolaskom jedne jake generacije. Tada su krenuli ozbiljniji rezultati, naročito na međunarodnoj sceni“, objašnjava on.
Danas iza njega stoje borci sa medaljama sa evropskih i svetskih prvenstava, reprezentativci Srbije i mladi sportisti koji tek ulaze u seniorski pogon. Ipak, kada govori o uspehu, retko počinje od medalja.
„Ponosan sam na svaku osvojenu medalju, ali i na svaki mali rezultat koji je bio početak nečega većeg. Bez tih prvih koraka ne bi bilo ni velikih uspeha. Ipak, meni je uvek važnije kakav je neko čovek nego koliko medalja ima“, ističe Vladimirović.
Za Vladimirovića, Kik-boks klub „Bor” nikada nije bio samo sportska organizacija. On ga vidi kao zajednicu i porodicu u kojoj svi imaju svoje mesto.
„Ovo za mene nije samo klub. Ovo je porodica. Stariji članovi su stubovi tog sistema, a mlađi uče kroz njih. Trudim se da borcima prenesem vrednosti koje su danas pomalo zapostavljene – poštovanje, odgovornost, empatiju. Neće svi biti vrhunski sportisti, ali svi mogu da budu dobri ljudi. I svi su mi jednako važni“, kaže Siki.
Posebno naglašava značaj odnosa među borcima, zajedništva i međusobne podrške, koje smatra temeljem svakog ozbiljnog kolektiva.
„Dobar kolektiv stvara dobrog pojedinca. U borilačkim sportovima sazrevanje zna da bude bolno, naročito na sparinzima sa starijima, ali to je deo procesa. Tu se ne gradi samo fizička snaga, već i karakter. Iskrena podrška, drugarstvo i poverenje su ono što borca nosi i kada je najteže“, naglašava trener Kik-boks kluba „Bor”.
Njegova filozofija rada sa mladima često se svodi na jednu, jednostavnu misao.
„Najteže je napraviti dobrog čoveka. Medalje prolaze, zaborave se i zamene novima, ali karakter ostaje. Šampion mora da bude šampion u svakom smislu – i u ringu i van njega“, otvoreno poručuje.
Imenovanje za selektora reprezentacije Srbije vidi kao krunu jedne duge i teške sportske priče, ali ne i kao konačni cilj.
„To je potvrda da se rad i posvećenost prepoznaju. Krenuo sam kao dete koje je želelo da bude u sportu, prošao put takmičara, trenera i danas selektora. Za jednog momka iz Bora, iz skromne porodice, to je veliki put. Ali i dalje smatram da funkcija nema vrednost ako se ne obavlja pošteno i odgovorno“, kaže Vladimirović.
I danas, posle svih titula i priznanja, ostaje dosledan istoj ideji sa početka – da sport ima smisla samo ako iz njega izađu bolji ljudi.
„Kik-boks je škola života. Uči te da ustaneš posle pada, da kontrolišeš strah i da ideš dalje kada je najteže. Ako to neko iz kluba ponese sa sobom u život, ja sam kao trener uradio pravu stvar“, zaključuje Siniša Vladimirović – Siki.
Siniša Vladimirović uspeh ne meri medaljama, već ljudima koji su kroz Kik-boks klub „Bor“ prošli i onima koji se i danas vraćaju u salu, jer upravo u toj vezi vidi potvrdu da je sav višedecenijski rad imao smisla. Za njega je klub dokaz da se i bez reflektora i velikih uslova može graditi stabilan sistem, ako postoje strpljenje, doslednost i vera u proces, a svaka nova generacija boraca nosi istu poruku – da se poštovanje zaslužuje, da rezultati dolaze radom i da se borba ne završava izlaskom iz ringa.
Objavljeni medijski sadržaj je nastao u okviru projekta „Put ka vrhu: Sportski duh Bora“, koji je sufinansiran iz budžeta grada Bora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Pratite nas na Google News-u:
