Lena Busić je učenica četvrtog razreda Gimnazije „Bora Stanković” u Boru koja je, baveći se aktivizmom, naučila mnogo dobrih i korisnih stvari, učestvovala u realizaciji važnih projekata, ali i doživela sjajne avanture na putovanjima na koja je odlazila potpuno besplatno.
Ova mlada, vredna i ambiciozna devojka, aktivizmom se bavi od sedmog razreda osnovne škole, a sa nama je podelila neka od najzanimljivijih iskustava i kako je izgledao njeno besplatno putovanje u Ameriku.
Kada govorimo o aktivizmu, uglavnom mislimo na aktivnosti u okviru neke nevladine organizacije, ali tvoj put je malo drugačiji.
Aktivizmom sam počela da se bavim još u đačkom parlamentu u sedmom razredu osnovne škole i to mi je mnogo pomoglo kasnije u životu. Pored toga, Istraživačka stanica „Petnica” je bila jedan od prvih koraka. Jedan moj veoma dobar drug mi je stalno govorio o svojim iskustvima u Petnici i da bi trebalo i ja da se oprobam. Zaljubila sam se u Petnicu i taj koncept da sam tamo sa mladima koji imaju ista interesovanja kao i ja. Tamo sam upoznala baš dobrog druga sa kojim sam se prijavila za rad na jednom ekološkom projektu koji je ujedno nudio i četiri dana raftinga na Tari. Tada sam videla koliko može da se putuje, da se vidi, nauči i uradi bez ikakvog plaćanja. Što je još važnije, aktivizam pruža konkretna znanja iz različitih oblasti, a ujedno se i povežeš sa različitim ljudima i družiš se, praviš životna prijateljstva.
Kako te je aktivizam doveo čak do Amerike?
„Na jednom od tih projekata koji su okupljali mlade iz cele Srbije, čula sam da su neki išli u Ameriku na godinu dana i to potpuno besplatno. Tada nisam znala šta je Flex, ali kada sam malo istražila, videla sam da tamo prolazi nešto malo više od 2% prijavljenih. Flex je, inače, program kulturne razmene Kancelarije za obrazovanje i kulturu Stejt departmenta Vlade SAD. Društvo me je motivisalo i odlučila sam da se prijavim. Sve faze selekcije su trajale oko godinu dana, a ja sam se za to vreme bavila drugim projektima. Bila sam aktivna u parlamentu u srednjoj školi gde sam upoznala svoje najbolje prijatelje. Kada smo kod toga, parlament je super stvar i preporučila bih to iskustvo svakome. To je najbolji deo mog srednjoškolskog života.
Kakve su bile reakcije kada su stigli rezultati konkursa?
Dok su trajale sve te faze prijave, jedan sastav, pa drugi, pa onda odlazak u Niš, pa pričanje na engleskom, u stvari nisam bila sigurna da li sam ja ono što njima treba. Međutim, jednog dana su me pozvali, bila sam druga godina srednje škole, i rekli su da sam prošla. U tom trenutku sam sedela na krevetu i nisam znala šta se tačno dešava, otišla sam do mame i sestre i samo počela da plačem. Tu je onda bilo radovanja, javljanje prijateljima i ostalo. Ali sada se stvorio još veći strah – super, prošla sam, ali sada treba da odem u Ameriku.
„Kako misliš – ideš besplatno u Ameriku?”
Imam sreće da mene roditelji u svemu podržavaju. Pored toga, već sam imala nekih sličnih iskutava. Na primer išla sam sa sestrom u Kanadu na par meseci ili sam putovala sa prijateljima. Zato sam mislila da kada im kažem da idem negde na malo duže, da će oni skroz opušteno da odreaguju, neće da se ljute, neće to da im bude strašno. Međutim, u ovom slučaju nije bilo baš tako. Prvo su bili jako skeptični i postavljali su pitanja poput: „Ko tebe šalje u Ameriku”, „Zašto ti ideš?”, „Ko ti to plaća?”, „Kako misliš ideš besplatno?”. Onda sam im ja objašnjavala, pa su im i ljudi iz Flex-a su im objašnjavali. Flex je program kulturne razmene učenika koji traje deset meseci, u kom učestvuju mladi iz pedeset zemalja i idu besplatno u Ameriku. Tamo dobijemo porodicu koja nas ugosti i sa kojom živimo i 200 dolara kako bismo obezbedili sve naše potrebe. Međutim, ta porodica je u obavezi da nama obezbedi tri obroka, da imamo svoju sobu, da možemo da odemo do škole itd. Jako bitno da napomenem je da nam plaćaju i zdravstveno osiguranje.
Kada gledaš iz ove perspektive, šta je najbitnije da osoba poseduje kako bi prošla na konkursu?
U prijavi stoji da engleski nije presudna stvar zato što ćemo tamo da ga naučimo svakako. Jedan od mojih većih strahova je bio upravo taj. Međutim, dovoljno je znati toliko da možete da pratite nastavu u školi, a sve ostalo se nauči. Zato niko ne bi trebalo da ima stres zbog toga. Njima je najbitnije to da smo mi entuzijastični, da smo dovoljno zreli i da možemo da predstavimo našu državu u najboljem svetlu. Bitno je da možemo tamo da se adaptiramo jer to jeste velika promena, jedan dan si kod kući, drugi dan si u nekoj drugoj porodici. Ocene u školi na primer nisu važne, moj drug je otišao u Ameriku sa prosekom „dobar“, ali je zaista najbitnija ta sposobnost adaptacije.
Kakvi su tvoji utisci o SAD? Da li je život u Americi onakav kakvim je prikazan na filmu?
Njihov život je veoma drugačiji i mnogo se razlikuje u odnosu na naš način života, kako kod mladih, tako i kod starijih. Najčudnije mi je bilo što se oni ne druže toliko kao mi. Mi smo druželjubiv narod, ali kod njih je to malo drugačije jer su fokusirani na posao, nemaju toliko slobodnog vremena. Tamo dođem iz škole, jedem, malo se podružimo i odmah idemo na spavanje, a kod nas uradim milion stvari u jednom danu. A onda sam shvatila zašto je to tako. U školi su od 8 do 15 časova, a izgleda kao u filmovima. Hodnici sa ormarićima koji su svi u istoj boji, svi su zeleni, vrata su svugde ista, baš je bilo konfuzno na početku. Petkom uveče svi idemo na utakmice, čirlidersice i ostalo je sve kao iz filma. Ponovni odlazak u Ameriku mi je na „to do“ listi, ako ne za dalje obrazovanje, barem kao poseta, jer su to ljudi koji su mi ispunili san i imam potrebu da se vratim.
Objavljeni medijski sadržaj je nastao u okviru projekta „Glas nove generacije“, koji je sufinansiran iz budžeta grada Bora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
