Filolog-srbista, član-saradnik Matice srpske, član omladinskog odbora Matice srpske, kao i „izvođač književnih radova“ je ono što opisuje i predstavlja Msr Milana Radoičića.
Iz ljubavi prema knjigama koja se razvijala tokom detinjstva, književnost je postepeno postala ključna sfera u životu Milana Radoičića. Nije to, veli, bio tek neki specifičan trenutak. Ta se ljubav, priznaje, rodila iz postepenog povezivanja s knjigama još u detinjstvu.
„Kada sa ove vremenske distance osmotrim dosadašnji tok svoga školovanja, ne mogu odrediti konkretan trenutak ili događaj koji me je presudno gurnuo u naručje književnosti. Ipak, sklon sam da poverujem kako se nešto presudno između mene i sveta književnosti počelo zbivati u mom najranijem detinjstvu. Naime, kako je kod mene još u drugoj godini života primećen blagi strabizam na desnom oku, bio sam u obavezi da, u pratnji roditelja, često odlazim očnom lekaru u Dom zdravlja u Boru. Kao dete koje je tek prestalo da bude beba, nisam tačno shvatao zašto odlazim u Dom zdravlja, kakve su to vežbe za poboljšanje vida, zašto moram da nosim naočare i čemu sve te neprijatnosti. Shvatao sam samo da nerado moram rano ustajati i doktorima govoriti koliko jasno i koje brojeve vidim na tabli. Međutim, ono što mi je pričinjavalo kakvo-takvo zadovoljstvo prilikom tih odlazaka bio je jedan kutak u prizemlju Doma zdravlja gde se nalazila tezga na kojoj sam po prvi put video veliku količinu knjiga na jednom mestu. Najpre je to bio samo estetski utisak izazvan šarenim koricama, a potom mi je mama (verovatno da bi suzbila moje negodovanje zbog čestih dolazaka u Dom zdravlja) počela kupovati ilustrovane bajke u malom formatu sa lepim ilustracijama i jasno napisanim ćiriličnim fontom. Te knjige su, ujedno, bile prva književna dela u kojima sam uživao. Prvo su mi čitali roditelji, a potom je čitanje bio najefektniji način da vežbam vid, te sam rano – pre polaska u vrtić – naučio da čitam i pišem.“
Književnost mu je, kaže Radoičić, oduvek bila omiljeni predmet, a kako je rastao, ta ljubav je postajala sve dublja.
„Tokom osnovne škole se nikada nije dogodilo otkrovenje i momenat „E, to ću studirati“. Jednostavno, časovi srpskog jezika i književnosti bili su mi uvek omiljeni, bez obzira na učestalo smenjivanje nastavnikâ (istina, nisam voleo da pišem sastave na zadatu temu). U skladu s tim, upisao sam društveno-jezički smer Gimnazije „Bora Stanković“ u Boru i, opet, časovi jezika i književnosti su mi bili najdraži. Recimo da je početak drugog polugodišta prve godine odagnao dilemu o tome šta ću i gde studirati. Studije srpske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu doživeo sam kao pravi duhovni luksuz jer studiram ono što najviše volim u jednom od najlepših srpskih gradova i sve sam to sâm izabrao. Na početku nisam bio preterano ambiciozan, samo sam koristio mogućnost da svoju radoznalost omeđim jedino pristojnošću i pitam svoje profesore šta god me zanima, te da vodim sa njima podsticajne i dragocene razgovore. Možda se misao o „ozbiljnijem“ pristupu književnosti zbila u času kada me je par profesora motivisalo da o nekoj od knjiga koje pominjemo nešto i zapišem na papiru.“
Put od Bora do Novog Sada bio je značajan za njegov razvoj, ali kako kaže, nije bio strogo planiran. Iako je postojala jasna želja da se bavi književnošću, mnoge okolnosti su se odigrale spontano, čineći da se njegov put oblikuje kroz seriju inspirativnih susreta.
“Poznata je izreka da je važniji od cilja put do cilja. S druge strane, utisak mi je da me je cilj svuda vodio. Cilj je bio želja da što više pročitam i saznam o svemu što spada u domet književnosti. Ona mi je spontano otvarala puteve na koje sam uvek bio rad da zakoračim. Novi Sad i studije književnosti jesu bili najplodnije tlo za akademsku i naučno utemeljenu artikulaciju strasti čitanja, međutim, moram da istaknem da je ključna priprema za studije u Novom Sadu bilo vreme provedeno u Borskoj Gimnaziji. Imao sam sreće (eto spontanosti) da mi časove književnosti drži prof. Sandra Živković, istinski entuzijasta i sjajan pedagog. Njeni časovi i rad dramske sekcije (bili smo najveći profesionalci među amaterima) bili su prostor gde sam mogao da artikulišem postojeću strast čitanja, ali i da je bitno nadogradim novim čitalačkim i tematskim iskustvima. Tako da su mi pripreme za prijemni ispit, praktično, trajale četiri godine.
Novi Sad je bio logičan (svesni) izbor mesta za studiranje, s obzirom da sam veliki poštovalac poetike Đorđa Balaševića. Sasvim jednostavno rečeno: svesno i spontano su se kod mene neprestano ukrštali, tako da više nisam siguran koji bih deo svoga kratkog puta podveo pod jedno ili drugo, ali siguran sam da ne može i ne sme biti dileme da li se osloniti isključivo na svesno ili na spontano. Svesno verujmo u plemenitu moć spontanosti i putevi o kojima svesno promišljamo će se spontano otvarati. Upravo jedan Balaševićev stih glasi „On je tako dobro terao po svom“ i možda je u tome glavni štos“.
Kako ističe naš sagovornik, njegovo bavljenje književnošću ne podrazumeva samo stvaranje, već širok spektar aktivnosti koje uključuju proučavanje, čitanje i vrednovanje književnih dela. Za sebe kaže da je „izvođač književnih radova“, jer njegov rad čini važan deo književne analize i interpretacije.
„Sasvim je jasno da ne stvaram onako kako to čine npr. vajari ili slikari, ali mislim da je stvaranje dovoljno širok pojam pod koji mogu da podvedem i svoj rad. Kao odgovor intervjueru na molbu da opiše šta tačno radi, Zoran Radmilović je sebe opisao kao „izvođača glumačkih radova“. Ako kažem da sam književnik (lepši i kraći način za „bavljenje književnošću“), mislim na „izvođenje književnih radova“ u šta spadaju, u prvom redu, čitanje, proučavanje i, naposletku, vrednovanje književnih dela. Tekstove koji se odnose na tumačenje književnosti i književnu kritiku objavljujem u domaćim naučnim časopisima od kojih je meni najdraži Letopis Matice srpske. Poslednje dve školske godine na Odseku za srpsku književnost svog fakulteta obavljam demonstratorski angažman na folklorističkoj grupi predmeta. Rad sa najmlađim kolegama je odista dragoceno iskustvo“.
Kao saradnik Matice srpske i član Omladinskog odbora, smatra da je ova institucija od ključne važnosti za očuvanje srpskog kulturnog identiteta i duhovne sabornosti. Njegovo lično iskustvo sa Maticom srpskom počelo je pre nekoliko godina i u tom periodu je ostvario značajnu saradnju.
„Nemerljiva važnost Matice srpske u nacionalnim okvirima je, uveren sam, očigledna istina o kojoj je suvišno govoriti. Motivi koji su vodili osnivača Letopisa Matice srpske Georgija Magaraševića 1824. i osnivače Matice srpske kao institucije koja bi brinula o Letopisu 1826. godine do naših dana postoje kao princip u čijoj je osnovi očuvanje srpskog jezičkog i kulturnog prostora u duhu sabornosti i sloge kako sa drugim narodima tako i unutar vlastitog društva. Moj odnos sa Maticom srpskom otpočeo je pre pet godina kada me je prof. dr Dragan Stanić podstakao da se ozbiljnije bavim književnom kritikom i teorijom književnosti. Tako je Letopis postao prvo i meni najdraže mesto za objavljivanje tekstova. Počeo sam da aktivno pratim programe Matice srpske, pri čemu mi se ukazala prilika da neposredno dolazim u kontakt sa umetnicima i proučavaocima prvoga reda, što mi je – kao mladom proučavaocu – bilo i ostalo dragoceno iskustvo. Imam opravdani utisak da Matica srpska danas, možda više nego ikad u svojoj istoriji, računa na znanje i kreativnu energiju mladih ljudi. Dokaz toga je i nedavno osnovani Omladinski odbor Matice srpske, koji čine etablirani proučavaoci koji ne mogu imati više od 35 godina“.
Kada je reč o njegovom proučavanju književnosti, Milan Radoičić poseban interes posvećuje poetici Slobodana Selenića, a posebno njegovom delu koje, kako ističe, otvara važna pitanja o odnosu sela i grada, što mu je postalo inspiracija za dalji rad.
“U ovom času, okosnica moga rada odnosi se na poetiku Slobodana Selenića koju je jedan kritičar opravdano nazvao „poetikom građanskog poraza“. Kritička recepcija Selenićevih romana i kritičko-poetički kontekst romana Ubistvo s predumišljajem bili su tema mog master rada koji sam odbranio 2023. godine pod mentorstvom prof. dr Dragana Stanića. U ličnosti i delu Slobodana Selenića ukrstili su se gotovo svi kulturološki fenomeni i književni motivi koji su me sasvim lično veoma zanimali. Selenić je nesumnjivo nacionalno važna i provokativna književna figura, u dovoljnoj meri čitana da bi se njeno proučavanje smatralo opravdanim. Uz to, Selenić je pisac čiji opus nije često predmet proučavanja. Sve to su zgodni preduslovi da se, prilikom tumačenja Selenićevog proznog i dramskog opusa, ima odakle krenuti da bi se stiglo do nekih novih ishodišta. Kada govorimo o motivskom aspektu, privuklo me je to što Selenić piše o Beogradu kao o vlastitom zavičaju tako što u središte zbivanja smešta građansku klasu kojoj je i sâm pripadao. Posle duge književne tradicije gde smo u odista velikim delima (Dragoslav Mihailović, Danko Popović) čitali o seljačkom moralu i patrijarhatu, Selenić (kao i Svetlana Velmar-Janković) uverljivo premešta motivski fokus na iskustva, iskušenja i specifičnosti građanskog morala. Sasvim lično smatram da je ta vrsta uravnoteženog doživljaja, kada je reč o odnosu selo–grad, preko potrebna našoj kolektivnoj svesti. Nije teško danas, u većoj ili manjoj meri, osetiti antagonizme među predstavnicima sela i grada. Uveren sam da ne bi trebalo misliti u okvirima ili-ili koncepta, već i-i, tako što nećemo ni jedno ni drugo u potpunosti glorifikovati ili, pak, satanizovati. Tu vrstu disperzivnosti i promišljanja o istinskim varijacijama na određene teme pronašao sam u opusu Slobodana Selenića“.
Na pitanje da li bi zaista moglo da se kaže da piše Dositejevim zlatnim perom, autor ističe da nagrada ima posebno značenje za njega.
„Nagrada „Dositejevo zlatno pero“ koju dodeljuje Zadužbina Dositej Obradović iz Beograda za mlade autore, prepoznaje književne vrste koje je sam Dositej uveo u srpsku literaturu. Ove godine, sa velikim zadovoljstvom, osvojio sam treću nagradu za moj esej o elementima vampirizma u romanima Slobodana Selenića, koji je objavljen u Letopisu Matice srpske za oktobar 2023. godina mog prvog velikog priznanja, ali i prilika da budem najmlađi među laureatima, kolegama čiji rad pratim i poštujem, čini ovu nagradu još vrednijom. Lik i delo Dositeja Obradovića, kao i društvo dobitnika, daje mi osećaj časti, a ova nagrada je podsticaj za dalji razvoj mog istraživačkog rada.“
Kada govori o putu koji bi mladima mogao da posluži kao primer, Milan Radoičić deli svoj savet:
„Hvala na takvom utisku, potrudiću se da ga opravdam. Mislim da odgovor leži u prethodnim odgovorima. Mladi treba da otkriju svoju strast i ono što im najlepše ispunjava dušu. Kada se to dogodi, kad požele da istražuju, njihovi putevi će ih voditi ka stalnom traganju, bez obzira na to gde se nalaze. Bitan je entuzijazam, ali ne kao želja koja sagoreva, već kao orijentacija ka vlastitim interesovanjima, koja ne zavisi od mesta, već od lične volje da se istražuje.“
Što se budućnosti tiče, naš sagovornik planira konkretne korake ka daljem akademskom usponu:
„Trenutno radim na priređivanju rukopisa svog master rada koji će tokom 2025. godine biti publikovan kao studija o opusu Slobodana Selenića u izdanju Matice srpske. Uskoro sledi aktivno polaganje ispita na doktorskim studijama i pisanje doktorata koji će se fokusirati na kontekstualizaciju Selenićeve „poetike građanskog poraza“ u srpski građanski roman 20. veka. Moji tekstovi će i dalje biti dostupni u Letopisu Matice srpske i na drugim mestima. Iako nisam siguran, verujem da se vidim u bilo kojoj naučnoistraživačkoj organizaciji ove zemlje. S obzirom na to da sam stipendista Ministarstva nauke i tehnološkog razvoja, siguran sam da će se nakon doktorata otvoriti mogućnosti u tom smeru.“
Naš sagovornik preporučuje za čitanje sledeće naslove:
- Slobodan Selenić, Očevi i oci
- Đorđe Lebović, Semper idem
- Kazuo Išiguro, Ostaci dana
- Mišel Uelbek, Poništeno
- Pol Oster, Mesečeva palata
- Sali Runi, Intermeco
- Milan Kundera, Nepodnošljiva lakoća postojanja
Objavljeni medijski sadržaj je nastao u okviru projekta „Glas nove generacije“, koji je sufinansiran iz budžeta grada Bora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Pratite nas na Google News-u:
